Поправка штете, а не казна

Поводом текста „Запад и телесна казна”, „Политика”, 17. децембра

У члану 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода пише: „Нико не сме бити подвргнут мучењу, или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању”. „Нико”, то значи ни деца. Не предвиђају се изузеци, чак ни у случају „опште опасности која прети опстанку нације” (члан 15. став 2). „Разумна дисциплинска казна” или „телесно кажњавање деце” такође није узето као изузетак.

Родитељи се морају помирити са чињеницом да се деца не васпитавају прутом, а друштво (и држава) с чињеницом да на конфликте између родитеља и деце не треба гледати из позиције пунитивне (казнене) правде. То не значи да децу треба поново оставити на цедилу, на милост и немилост неизвесне интимне сфере. Друго, прави проблем се односи на утврђивање нивоа телесне дисциплинске казне. Он се може поставити исувише високо или исувише ниско, или сувише нејасно да би се делотворно применио. Ставимо се у позицију форензичара. Замислимо мушкарца високог 180 центиметара и тешког 100 килограма. Он својим „ударцем прстима” може ,,поломити циглу”. Ако његов „ударац прстима” узмемо за нулти ниво „разумне дисциплинске мере”, онда то више нису „прсти” на која мисли др Миливојевић.

Не постоји мера за одређивање нивоа разумне дисциплинске казне. Стога је Европски суд за људска права – држећи се принципа нулте толеранције – стао на становиште да примена „разумне дисциплинске казне”може децу лишити адекватне заштите, што је недопустиво по члану 3. конвенције. Укратко, нико нема право да се позива на „разумну дисциплинску казну” у циљу правдања телесног кажњавања деце.

Алтернативу треба тражити на другој страни: у фундаментално дијалошком односу деце и родитеља и у ресторативној правди. Ресторативна правда је алтернативна техника у којој деца опраштају родитељима и, на тај начин, доприносе свом развоју, с обзиром на то да се опроштај повезује са бројним користима за њих саме. Циљ је усмерити се на одговорност и поправку штете, а не на освету и казну.Алтернатива се своди на то да се конфликт врати странама које у њему учествују, да постане својина која припада онима који су умешани. С том разликом што је промењено тежиште: деца су призната у свом јединственом идентитету. Идеја о „конфликту као својини” Нилса Кристија је благодетна алтернатива за „разумну дисциплинску казну”.

*Професор социологије, Педагошки факултет у Сомбору