Popravka štete, a ne kazna

Povodom teksta „Zapad i telesna kazna”, „Politika”, 17. decembra

U članu 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda piše: „Niko ne sme biti podvrgnut mučenju, ili nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju”. „Niko”, to znači ni deca. Ne predviđaju se izuzeci, čak ni u slučaju „opšte opasnosti koja preti opstanku nacije” (član 15. stav 2). „Razumna disciplinska kazna” ili „telesno kažnjavanje dece” takođe nije uzeto kao izuzetak.

Roditelji se moraju pomiriti sa činjenicom da se deca ne vaspitavaju prutom, a društvo (i država) s činjenicom da na konflikte između roditelja i dece ne treba gledati iz pozicije punitivne (kaznene) pravde. To ne znači da decu treba ponovo ostaviti na cedilu, na milost i nemilost neizvesne intimne sfere. Drugo, pravi problem se odnosi na utvrđivanje nivoa telesne disciplinske kazne. On se može postaviti isuviše visoko ili isuviše nisko, ili suviše nejasno da bi se delotvorno primenio. Stavimo se u poziciju forenzičara. Zamislimo muškarca visokog 180 centimetara i teškog 100 kilograma. On svojim „udarcem prstima” može ,,polomiti ciglu”. Ako njegov „udarac prstima” uzmemo za nulti nivo „razumne disciplinske mere”, onda to više nisu „prsti” na koja misli dr Milivojević.

Ne postoji mera za određivanje nivoa razumne disciplinske kazne. Stoga je Evropski sud za ljudska prava – držeći se principa nulte tolerancije – stao na stanovište da primena „razumne disciplinske kazne”može decu lišiti adekvatne zaštite, što je nedopustivo po članu 3. konvencije. Ukratko, niko nema pravo da se poziva na „razumnu disciplinsku kaznu” u cilju pravdanja telesnog kažnjavanja dece.

Alternativu treba tražiti na drugoj strani: u fundamentalno dijaloškom odnosu dece i roditelja i u restorativnoj pravdi. Restorativna pravda je alternativna tehnika u kojoj deca opraštaju roditeljima i, na taj način, doprinose svom razvoju, s obzirom na to da se oproštaj povezuje sa brojnim koristima za njih same. Cilj je usmeriti se na odgovornost i popravku štete, a ne na osvetu i kaznu.Alternativa se svodi na to da se konflikt vrati stranama koje u njemu učestvuju, da postane svojina koja pripada onima koji su umešani. S tom razlikom što je promenjeno težište: deca su priznata u svom jedinstvenom identitetu. Ideja o „konfliktu kao svojini” Nilsa Kristija je blagodetna alternativa za „razumnu disciplinsku kaznu”.

*Profesor sociologije, Pedagoški fakultet u Somboru