Дуго путовање у вечност

Стара мудрост каже да само оно што је записано остаје да траје кроз време као сведочанство о људима и догађајима, а вековно искуство показује да огањ рата и рука освајача понајпре униште баш тај писани траг. И да није више промисли, коју неки зову и судбином, датум почетка градње манастира Жиче и цркве Светог Спаса, заветног храма првог српског краља из династије Немањића, и његовог брата, првог архипастира самосталне српске цркве, почивао би на бајковитој привлачности народног предања и варљивој утемељености научних претпоставки. Овако, игром судбине, или наумом више промисли, запис скромног црнорисца Доментијана, аутора Житија Светог Саве, и након осам векова сведочи да је 1206. године, након повратка из Свете Горе, духовни отац српске нације и творац српске аутокефалне цркве, принц-монах Сава Немањић, заједно са својим старијим братом великим жупаном Стефаном, будућим српским Првовенчаним краљем, отпочео градњу храма Вазнесења Христовог у Жичи.

Присуство Светог Саве

Иако ова комплексна манастирска целина надомак Краљева, и данас опасана средњовековним утврђењем, носи ауру краљевске задужбине, а њена чаробна црква јарко црвених зидова и високог, ломног звоника, знамење крунидбеног храма Немањића, сва је Жича прожета негдашњим телесним и вечним духовним присуством Светог Саве. Све је у Жичи потекло из Савиног ума, његовог схватања лепоте и светости, небеског и земаљског. Савина мисао и профињени укус одлежу у архитектонском концепту Спасове цркве, малобројним остацима првобитне фреско декорације и једноставним, елегантним линијама заостале камене пластике због којих је, како записује други Савин биограф Теодосије, довео "мраморнике и сликаре из Константиновог града".

Као да је од првог тренутка знао да ће Жича бити и његово седиште, као првог међу архијерејима самосталне српске цркве, али и камен темељац будуће суверене српске краљевине, Сава Немањић је подизао Спасов храм, и данас познат као "Матер свих српских цркава", имајући пред собом узор монументалних светогорских сакралних грађевина каква су здања Велике Лавре и Ватопеда. Тако је настала фасцинантна једнобродна црква са једном централном и две мање куполе над певницама, са великом припратом над којом се уздиже масивна кула звонара у чијем склопу се налази катихумена (простор који је Свети Сава користио као једну врсту личне канцеларије), бројним капелама и анексима, тако да гледана из ваздуха црква Светог Спаса подсећа на разлистали крст. Зидана каменом и опеком, црква манастира Жича, је у финалној обради фасада омалтерисана интензивно црвеном бојом, која подсећа на крв мученика проливену за веру Христову.

У Спасовој цркви је Сава Немањић већ 1220. хиротонисао прве српске епископе, а 1221. године, у присуству мноштва народа "који држаше од красоте краљеве цркве да је то земаљско небо", крунисао брата Стефана за првог краља из династије Немањића. На јужном зиду пролаза испод куле-звонаре цркве Светог спаса у Жичи и данас стоји препис Повеље Стефана Првовенчаног и његовог сина краља Радослава, настао у 14. веку, из кога се сазнаје да је краљ својој задужбини завештао 57 села, осам планина и 217 породица, али и строг наук шта ваља чинити са неверним женама и мужевима склоним да опросте прељубу.

Саздана, као и све епископске цркве Савиног времена, на вечно немирној граници српске земље, и Жича је била изложена сталном страдању. Већ 1253. године Савин наследник на трону српског архиепископа, његовом вољом одабран духовни син, Арсеније Сремац, преселиће седиште архиепископије из Жиче у онда далеко безбеднију Пећку патријаршију. Осамдесетих година 13. века у великој похари Кумана Жича је спаљена и немилосрдно опљачкана, којом приликом је веома страдао првобитни слој живописа из доба Светог Саве и Стефана Првовенчаног. Сцене Распећа и Скидања с крста, као и појединачне представе апостола у бочним певницама, попрсја анђела у лунетама изнад улаза у капеле, као и декорација доњих зона у капели на спрату куле звонаре, једини су сачувани остаци фресака с почетка 13. века.

Црква је поново живописана у доба краљева Драгутина и Милутина почетком 14. века, али је и тај живопис тешко страдао. Од фресака које су у Жичи 1309-1316 насликали Милутинови дворски сликари, Михаило и Евтихије, данас се могу видети остаци Вазнесења у куполи, призори са Сиона у поткуполном простору, Поклоњење жртви у олтарској апсиди, Успење Богородице на западном зиду и призори из житија Светог Стефана и Светог Саве Освећеног у бочним капелама. На зидовима пролаза испод куле звонаре још увек се налазе фреске са мотивима Божићне химне, Страдања четрдесеторице мученика Севастејских и поменути препис Повеље Стефана Првовенчаног Жичи са његовим и ликом његовог прворођеног сина, краља Радослава.

Иако посредни извори указују да је Жича била средиште богате писарске делатности, као и својеврсна ризница бројних реликвија, вредних икона, црквених сасуда и других богослужбених предмета, ништа од тих драгоцености није претекло до нашег времена, или се барем данас не налази у поседу српске цркве и народа. Наиме, према поузданим историјским изворима Свети Сава је након добијања благослова за осамостаљење српске цркве у Никеји 1219. године, од тадашњег васељенског патријарха Манојла и византијског цара Теодора Ласкариса, на дар примио и реликвије највишег реда – део ризе и појаса Богородичиног, честицу Часног крста, делић моштију главе и десницу руку Јована Крститеља. Ове реликвије, највероватније опљачкане у некој од многобројних похара Жиче, развејане су без трага, с изузетком Крститељеве руке која се и данас налази у катедрали у Сапијенци (Италија), заштићена сребрним оковом на коме стоји молитва Јовану Претечи да помене Господу "Саву Првог архиепископа српског".

Колико је Жича страдала можда најбоље говори један запис из 1829. године у коме стоји да је манастирски комплекс "само једна велика рушевина". Али, колики је њен духовни значај и колики труд да се она као феникс из рушевина поново уздигне у пуном сјају, несумњиво сведочи напор бројних знаних и незнаних прегалаца на обнови Жиче. Већ 1855. епископ Јоаникије Нешковић чини прве кораке у циљу обнове Спасове цркве. Схватајући колико је управо Жича темељ српске самосталне државе и свето знамење њене монархије и цркве, краљ Милан Обреновић, први српски владар који ће након турског ропства примити жезло и круну Србије, свети краљевски завет полаже управо у Жичи 1882.

Седмоврата Жича

У великој црквеној обнови између два светска рата, након што је 1920. поново успостављена српска патријаршија, по позиву тадашњег жичког епископа, светог владике Николаја Велимировића, у Жичу долазе двојица водећих архитеката свог времена, Александар Дероко и Момир Коруновић, како би обновили старе и пројектовали нове грађевине манастирског комплекса. Трпезарију, епископски конак, цркву Светог Саве и звоник, који се и данас налазе у Жичи, пројектовао је тридесетих година минулог века Александар Дероко, а трем са чесмом, фијалу и капелу Светог Јована Крститеља на спрату улазне куле, Момир Коруновић. По несрећи, већ су први дана немачке окупације донели нова страдања, а завојевач је у силовитом налету на Србију чак артиљеријски гранатирао Жичу.

И упркос свему Жича на свом осам векова дугом путовању у вечност, као велики заветни ковчег српства опстаје тајновито свесна својих знамења и свог значења. И данас у овом велелепном манастиру столује владика Жички, а у њему се налази и једна од најбољих иконописачких радионица Српске православне цркве коју води монашко сестринство Жиче. Црква Светог Спаса, тај јединствени памјатник српске историје, добија посебно романтичну ауру сваке године у мају месецу када се светкују Дани јоргована и процветају бројна стабла овог мирисног цвећа, засађена још средином 13. века у долини Ибра, у част удаје француске одиве Јелене Анжујске за српског краља Стефана Уроша I Немањића, најмлађег сина Стефана Првовенчаног. То су они чудесни часи када се у седмовратој Жичи срећу Небо и Земља, преци и потомци, прошлост и садашњост, јер је она зидана са наумом да буде саборник и чувар историјског и духовног лика свог народа.