Лукашенкова " комора"

Дакле, ипак капитулација... Потпис на уговор, којим је руски гас Белорусији од Нове године двоструко скупљи, уследио је два минута пре истека 2006, и није се могао избећи.

Лукашенкова претња да би Минск могао блокирати транзитну магистралу Јамал–Европа и, у знак одмазде, лишити снабдевања гасом још Пољску, Литванију и северну Немачку, свела се на неуспео покушај застрашивања Москве. Кремљ се није поколебао. Русија је очигледно одлучила да одбаци систем субвенционирања бивших совјетских сапутница и Белорусија је само последња која се суочава с последицама те одлуке.

Од свака три кубна метра извоза, два купе и потроше републике бившег СССР – међутим, по цени која није ни 40 одсто износа за који се тај исти руски гас продаје Европљанима. Највише руског гаса потроше Украјина и Белорусија. А све остале "совјетске републике" ( Грузија, Азербејџан, Јерменија, Молдавија, Литванија, Летонија, Естонија) заједно потроше гаса колико сама Белорусија.

Са Белорусијом, таквом "сестринству по наплати" изгледа да је дошао крај. Руски "Гаспром" прикупља средства за инвестиције. Принуђен је да мисли на обавезе из бројних уговора о снабдевању, имајући на уму да Москви озбиљно измичу из омче транспорта руским цевима богати извори у централној Азији. 

Поскупљење кашичицом

Гас Белорусима скупљи је од 1. јануара више него двоструко – 105 долара, уместо 47 долара за хиљаду кубних метара, али тарифа је "у пакету", градирана. Током 2007. гас ће коштати "само" сто долара (1000 метара кубних), с тим што ће се првопоменути износ изразити кроз просек периода од пет година, закључно са 2011.

Друго, тридесет долара од сваких сто долара за гас, исплатиће се препуштањем акција "Белтрансгаса", што значи да ће Руси, за пет година преузети у власништво 50 одсто те компаније. (Усаглашено је да она вреди пет милијарди долара.)    

Скакањем на јастук  ублажава се "нокдаун" шок Минска, будући да је 60 одсто белоруске привреде већ сада једва рентабилно или у губитку. Али, колико дуго? Одговор зависи од способности Лукашенка да искористи време и "предузме брзе реформе". Дабоме, ако не страхује од социјалног револта код куће.

Тренутно, председник Лукашенко има сатисфакцију у појединости да му је прихваћено да удвостручи цену коју Русима наплаћује за транзит гаса према Европи. Но, његово лоптање није изгледа тиме завршено. Руси сада кажу – Москва ће, уз све оне неугодности поводом скупљег гаса, почети још да царини и нафту.

Извозна такса на нафту из Русије наплаћиваће се на руско-белоруској граници, по тарифи од 180 долара за тону.

Купиш јефтино, продаш скупо

Наплата на "нафтној рампи" подвргла је Минск правом тесту политичке и потенцијално економске издржљивости. Реч је о послу белоруских рафинерија који је земљи доносио приближно пет милијарди долара (2005. године). Добит је остваривана из разлике у цени деривата нафте извожених на Запад, и нафте без царина, увезене из Русије.

Сада изгледа као да Москва намерно завлачи руку и у можда још једини пун џеп. И Минск поново пружа отпор, међутим, чини се, не с много више изгледа на успех него у афери с гасом. Сагласно штампи, неки споразум јесте на помолу. Руска такса, чија је наплата већ почела, биће укинута. Али, у замену, од Белоруса се тражи да сваки други долар њиховог "дјути фри шопа" убудуће оде Русима.

 Како ће се ова офанзива "чистих рачуна" Русије и Белорусије окончати тешко је рећи. Осим, ако се у све то не урачуна и могућност Лукашенковог политичког пораза. Његова популарност код народа почива на високој запослености, малим али сигурним платама и на немерљиво малим издацима домаћинстава за грејање и друге комуналне услуге. Ефекат концесија, добијених од Москве (на пример, да руски гас не кошта 140 долара већ сместа, ове године), једва да може потрајати. А док се не исцрпи, потребно је нешто предузети и успети.