Lukašenkova " komora"

Dakle, ipak kapitulacija... Potpis na ugovor, kojim je ruski gas Belorusiji od Nove godine dvostruko skuplji, usledio je dva minuta pre isteka 2006, i nije se mogao izbeći.

Lukašenkova pretnja da bi Minsk mogao blokirati tranzitnu magistralu Jamal–Evropa i, u znak odmazde, lišiti snabdevanja gasom još Poljsku, Litvaniju i severnu Nemačku, svela se na neuspeo pokušaj zastrašivanja Moskve. Kremlj se nije pokolebao. Rusija je očigledno odlučila da odbaci sistem subvencioniranja bivših sovjetskih saputnica i Belorusija je samo poslednja koja se suočava s posledicama te odluke.

Od svaka tri kubna metra izvoza, dva kupe i potroše republike bivšeg SSSR – međutim, po ceni koja nije ni 40 odsto iznosa za koji se taj isti ruski gas prodaje Evropljanima. Najviše ruskog gasa potroše Ukrajina i Belorusija. A sve ostale "sovjetske republike" ( Gruzija, Azerbejdžan, Jermenija, Moldavija, Litvanija, Letonija, Estonija) zajedno potroše gasa koliko sama Belorusija.

Sa Belorusijom, takvom "sestrinstvu po naplati" izgleda da je došao kraj. Ruski "Gasprom" prikuplja sredstva za investicije. Prinuđen je da misli na obaveze iz brojnih ugovora o snabdevanju, imajući na umu da Moskvi ozbiljno izmiču iz omče transporta ruskim cevima bogati izvori u centralnoj Aziji. 

Poskupljenje kašičicom

Gas Belorusima skuplji je od 1. januara više nego dvostruko – 105 dolara, umesto 47 dolara za hiljadu kubnih metara, ali tarifa je "u paketu", gradirana. Tokom 2007. gas će koštati "samo" sto dolara (1000 metara kubnih), s tim što će se prvopomenuti iznos izraziti kroz prosek perioda od pet godina, zaključno sa 2011.

Drugo, trideset dolara od svakih sto dolara za gas, isplatiće se prepuštanjem akcija "Beltransgasa", što znači da će Rusi, za pet godina preuzeti u vlasništvo 50 odsto te kompanije. (Usaglašeno je da ona vredi pet milijardi dolara.)    

Skakanjem na jastuk  ublažava se "nokdaun" šok Minska, budući da je 60 odsto beloruske privrede već sada jedva rentabilno ili u gubitku. Ali, koliko dugo? Odgovor zavisi od sposobnosti Lukašenka da iskoristi vreme i "preduzme brze reforme". Dabome, ako ne strahuje od socijalnog revolta kod kuće.

Trenutno, predsednik Lukašenko ima satisfakciju u pojedinosti da mu je prihvaćeno da udvostruči cenu koju Rusima naplaćuje za tranzit gasa prema Evropi. No, njegovo loptanje nije izgleda time završeno. Rusi sada kažu – Moskva će, uz sve one neugodnosti povodom skupljeg gasa, početi još da carini i naftu.

Izvozna taksa na naftu iz Rusije naplaćivaće se na rusko-beloruskoj granici, po tarifi od 180 dolara za tonu.

Kupiš jeftino, prodaš skupo

Naplata na "naftnoj rampi" podvrgla je Minsk pravom testu političke i potencijalno ekonomske izdržljivosti. Reč je o poslu beloruskih rafinerija koji je zemlji donosio približno pet milijardi dolara (2005. godine). Dobit je ostvarivana iz razlike u ceni derivata nafte izvoženih na Zapad, i nafte bez carina, uvezene iz Rusije.

Sada izgleda kao da Moskva namerno zavlači ruku i u možda još jedini pun džep. I Minsk ponovo pruža otpor, međutim, čini se, ne s mnogo više izgleda na uspeh nego u aferi s gasom. Saglasno štampi, neki sporazum jeste na pomolu. Ruska taksa, čija je naplata već počela, biće ukinuta. Ali, u zamenu, od Belorusa se traži da svaki drugi dolar njihovog "djuti fri šopa" ubuduće ode Rusima.

 Kako će se ova ofanziva "čistih računa" Rusije i Belorusije okončati teško je reći. Osim, ako se u sve to ne uračuna i mogućnost Lukašenkovog političkog poraza. Njegova popularnost kod naroda počiva na visokoj zaposlenosti, malim ali sigurnim platama i na nemerljivo malim izdacima domaćinstava za grejanje i druge komunalne usluge. Efekat koncesija, dobijenih od Moskve (na primer, da ruski gas ne košta 140 dolara već smesta, ove godine), jedva da može potrajati. A dok se ne iscrpi, potrebno je nešto preduzeti i uspeti.