Тренутак надахнућа

Габријел Гарсија Маркес путовао је старим аутомобилом са породицом из Мексико Ситија у Акапулко, на пацифичку обалу. На висинама и кривуљама Куерванаке, једно говедо испречило се лењо испред аутомобила. У том магичном тренутку, Габо је спознао од почетка до краја цео свој роман "Сто година самоће" који је задивио свет. Био је то пејзаж Маконда и тренутак када је рођен драгуљ двадесетог века. Могао је Маркес да поред себе има дактилографа, да га издиктира напамет. Вратио се кући у Мексико Сити. Затворио се у своју радну собу. Жени је забранио да га узнемирава. Нарочито јој је ставио ембарго на причање кућних свакодневних тричарија.

Аргентинска "Судамерикана" примила је текст искуцан на писаћој машини крајем 1966. а пре четрдесет година тачно у ово време први примерци "Сто година самоће" угледали су књижевне излоге, прво у латиноамеричком Паризу, Буенос Ајресу.

У центру пажње

Можда је од појаве тог блиставог заслепљујућег романа све отишло наопачке па је Париз постао европски Буенос Ајрес? Тек, већ у првих неколико дана у аргентинској престоници на јужној полулопти, у сред јануарске жеге, плануло је 15 хиљада примерака Маркесових реалних фантазија о Маконду. До данас, на четрдесет година "Самоће", продато је 30 милиона примерака а књига је са шпанског преведена на 35 језика.

Маркес који се управо вратио са Кубе где је месец дана водио школу филма, основану пре двадесет година и проистеклу из заједничке иницијативе са његовим контроверзним пријатељем, вођом кубанске револуције и неприкосновеним једнопартијским лидером изолованог острва, узалуд се надао да ће се, као и увек када је у Хавани, срести и провести ноћ са Кастром. "Сада је вест да нема вести", рекао је дидактички неким полазницима ове школе филма, избегавши да ближе прокоментарише чињеницу да се његов осамдесетогодишњи исписник није због болести појавио чак ни пред милионима људи на војној паради поводом јубилеја револуције.

Но, колумбијски нобеловац коме је литерарна награда уручена у Стокхолму пре четврт века не воли да буде у центру пажње сопствених јубилеја. Ипак, једна од највећих прослава шпанског језика биће ове године посвећена Гарсији Маркесу, волео он то или не. И четврти конгрес шпанског језика, овог марта у колумбијској Картахени, окупиће литерате и лингвисте из целог света да анализирају, уживају и величају сваку реч из литерарног опуса латиноамеричког нобеловца.

Литерарна вечност

Са многим писцима Маркес се разишао због упорне одбране Фидела Кастра. Један од њих је и колега у латиноамеричком књижевном "буму", некадашњи блиски пријатељ, перуански писац Марио Варгас Љоса. Љоса је много година касније испричао како се Габо затворио у своју "самоћу" када је решио да напише "Сто година самоће". У радну собу довукао је огромне количине папира и цигарета, претходно запретивши својој жени Мерседес Барћи да га ни у ком случају, и ни по којем питању не узнемирава.

Колумбијски писац је, иначе, у Мексико дошао још другог јула 1961, случајно истог дана када је Ернест Хемингвеј извршио самоубиство. У Мексику су га чекали пријатељи писци, колумбијски песник Алваро Мутис који га је финансијски помогао и упутио на курс о "Педру Параму", класичном делу мексичког књижевника Хуана Рулфа, што је аутор "Сто година самоће" касније назвао кључним за "гланцање" сопствене наративне технике. Блиски пријатељи – мексички писац Карлос Фуентес, аргентински великан и аутор "Школице" Хулио Кортасар, па и сам Мутис, пратили су изблиза настајање "Сто година самоће" и знали од прве реченице, која је касније постала чувена, да је Маркес магичним тепихом узлетео у глобалну литерарну вечност.