Деца на кредит

Ни протекле године нисам могао да се одупрем предновогодишњем потрошачком менталитету. Сви у породици куповали смо оно што нам треба. Још више оне ствари за које нико не зна да ли ће нам икада затребати. И то би тако потрајало да се није појавило дно кесе.

Зато се већ у среду нацртах у банци, иако ме живи срам појео, да подигнем оне преостале две хиљадарке на текућем рачуну. Имао сам утисак као да узимам туђе паре. Пратио сам поглед службенице банке и бојао се да ми изразом на свом лицу не покаже да сам бедник.

Стрпљиво сам чекао у једном од више редова испред шалтера. Шта ће толики народ у банци првог радног дана у новој години? И одмах ми је пало у очи да у три реда, десно од мене, уљудно чекају фини људи, права господа, дотерани и намирисани. На тим шалтерима су се послови брзо завршавали, али мој ред је споро одмицао. Међутим, најспорије су радили на шалтеру лево од мене. Запазио сам да у реду пред тим шалтером стоји пет парова, мушкарци и жене тридесетих година. Два пара који су последњи ушли у банку и прикључили се баш том реду, нешто су жучно расправљали. Зачули су се и женски јецаји.

Одувек сам био слаб на сузе, поготову на женске. Пришао сам, радознао, да упитам о чему је реч, шта им се то страшно десило да су дошли да у банци плачом правду траже.

– Не тражимо правду него помоћ. Држава стално кука како јој се становништво смањује, како је у Србији завладала "бела куга", а готово ништа не чини да се стање промени. Ја и моја жена, а и ово двоје, као уосталом и сви у овом реду, покушавамо да на овај начин дођемо до порода, да добијемо децу на кредит – једва склопи ових неколико реченица наочит мушкарац.

Видевши да је конфузан и да не уме да објасни оно што њих тишти, његова супруга, како се представи, обриса сузе и објасни то на свој начин.

– Одавно желимо децу, али не можемо на природан начин да их имамо. Хтели смо да се прикључимо државном програму вантелесне оплодње, али су они планирали да финансирају покушаје вантелесне оплодње за врло мали број брачних парова. Оно, кад неко чује да је за један покушај потребно 2.500 динара, каже да то није ништа. Будући да је за вантелесну оплодњу потребно више покушаја, то за нас више нису мале паре. Ми ионако једва састављамо крај с крајем. Морали бисмо да обезбедимо по 1.000 евра најмање. Дошли смо у ову банку да добијемо кредите и то само ако може без учешћа, јер ни за тих потребних 20 одсто ми немамо паре – рече она.

Ух, бог те мазо, рекох себи, овим људима се свакако мора помоћи. Брзо пређем до оних редова са уљудним и намирисаним људима. Питам крупног момка за шта подиже кредит. Он ме љутито гледа и каже да неће да ми одговори, а и зашто мене то интересује. После се смилова, па ми одговори да хоће да иде на зимовање. Одлично, рекох, уместо да се скијаш две недеље, смањи боравак на планини на 10 дана и позајми те паре оним људима тамо. Учинио би добро дело, желе да имају децу, додадох. Он се обрецну на мене, поче да виче да он није социјална установа, нека се та два брачна пара обрате држави за помоћ.

Окренух леђа том момку и погледах у мушкарца средњих година, добро очуваног и веома негованог. Све време је слушао мој разговор са скијашем и спречи ме да кажем иједну реч.

– Нисам заинтересован. Подижем кредит за кућу од 350 квадрата. Сваки динар ми треба као хлеб – изговори хладним тоном као да се налази са оне стране шалтера.

– Али, одрекните се једног мокрог чвора у тој кући, бићете хваљени и благосиљани кумови деци која се можда роде – хтедох да откравим ту људску стену. Он само диже браду још више и тиме ми стави до знања да је сваки даљи разговор немогућ.

Ухватих поглед једне праве даме у трећем реду. Некако се пробих до ње и сазнадох да подиже кредит за крстарење бродом по Карибима. Она ће решити проблем она два пара, помислих, жена је то, можда је и мајка. Предложих јој да крстарење скрати за дан-два, да узме неки други аранжман, кад она скочи на мене. Поче да виче, урла, као да сам покушао да је силујем. Дојури однекуда и банчино обезбеђење. Ухватише ме за руке и изведоше из банке.

Нисам могао да дођем себи. Да је тада наишао неко од мојих пријатеља вероватно би ме видео како циктим и палацам језиком као змија. Плућа нисам могао никако да напуним довољном количином ваздуха. Онда ме неко својим раменом дооообро удари у леђа. Окренем се и угледам макроа просјака. Некада ми је инкогнито дао интервју за новине и од тада смо постали добри другари.

Објасних му разлог за мој бес. Он поче да се смеје, откопча капут и показа ми унутрашње џепове пуне пара. Угура ме у банку. Изненађеним паровима је дао преко потребан новац, колико је требало, рекавши им да му врате кад буду имали и могли. А и не морају. Даде им и своју визит карту. Пожеле да се им се планови одмах остваре, а није греда ако вантелесна оплодња успе у осмом или десетом покушају. Изађосмо заједно из банке. Почех да му се захваљујем као да је мени помогао. Он се мало одмаче и онако, покварено, поче да се смеје.

– Ти знаш да сам ја послован човек. Ништа ја никоме нисам помогао. То је моје инвестирање у будућност. Та деца која се роде и ако се роде, биће моји намештеници, моја радна снага. Зар не видиш колико су ти људи сиромашни – кикоће се макро просјака и насред улице протеже као мачор.

– Ђубре једно, покварено! Знао сам ја да ти ништа џабе не радиш – јурнула ми је сва крв у образе. Окренем се и поново улетим у банку, са намером да оним људима кажем да тој вуцибатини обавезно, одмах, врате паре. Чујем краља просјака како иза мене виче: "Ма, шалио сам се, кретену!"