Србија разговара: да ли ће Европска унија опстати

Имајући у виду економску ситуацију, пре свега у Грчкој али и у још неким државама Европске уније, многи постављају питање да ли ће Унија и убудуће бити онаква какву сада познајемо.

На самиту шефова држава или влада ЕУ 9. децембра договорене су мере које би требало да донесу спас. Али, да ли ће то заиста тако и бити или ли ће еврозона доживетио слом, како су неки прогнозирали уочи овог састанка на врху, тек ће се видети. Недоумицу тим пре изазива и чињеница да су нови споразум прихватиле само 23 државе (од 27), пре свега због противљења Велике Британије.

О томе, као и поводом дилеме која постоји у једном делу овдашње јавности да ли ће евентуално раслојавање европских држава по важности бити примамљив „мамац” за Србију, будући да би се она тада највероватније нашла у последњем „кругу”, разговарали смо с Николом Јовановићем, уредником часописа „Изазови европских интеграција“, и Бранком Радуном, политичким аналитичарем.

Политика: Хоће ли, дакле, опстати ЕУ?

Радун: Пре свега то је питање да ли евро опстаје. Евро је у тешкој кризи, неки су му прорицали брзу пропаст. Тиме су и еврозона и ЕУ у кризи. Унија ће, вероватно, преживети у неком облику, вероватно скраћеном, у смислу хијерархизоване ЕУ.

Јовановић: Ја мислим да ни након ове кризе, која је била пре свега политичка, не само економска, неће доћи до раздруживања ЕУ, пре свега зато што су интереси исувише испреплетани, зато што је то једна исувише софистицирана организација, где је просто свако нашао свој интерес. Немачкој треба јединствено тржиште због њене индустрије, Француској треба ЕУ ради неке врсте контроле немачке моћи, јужној Европи треба ЕУ због јефтинијег капитала.

Политика: На самиту 9. децембра ЕУ није дошло до договора о мењању споразума ЕУ. Шта нам то говори о будућности Уније?

Радун: Ту је кључан однос Берлина, Лондона и Париза. Тај троугао одлучује. Можда је ту и Рим могао да се умеша, да није Берлускони стављен на страну. Ту је сада Лондон повукао „ручну” и постоји подела на континентални и атлантски блок унутар ЕУ који се сада јасно види. Англосаксонци се боје да ЕУ не добије од европске Немачке немачку Европу, са суженим простором којим би Немачка доминирала.

Јовановић: Немачка је исувише јака држава, готово да превазилази оквире саме ЕУ. У том смислу, Ангела Меркел и Немачка неће дозволити да Велика Британија остане изван политичке интеграције и да буде део само економске интеграције.

Политика: Није ли то нелогично да Немачкој, која има најјачу економију у ЕУ, највише буде стало до ЕУ?

Радун: Кад причате са обичним Немцима, они кажу: „Ово је циркус од ЕУ, ми их финансирамо, па је питање колико то нама користи, а колико се ту сви шлепају на нашој грбачи”. Када ми то поредимо са оном старом Југославијом, коју су створили и на неки начин одржавали Срби, али су, изгледа, сви други ту имали веће користи од нас, они кажу да је то добра паралела и да не би волели да ЕУ прође као СФРЈ. ЕУ је, заправо један експеримент. Не можете ни да дефинишете ЕУ, да ли је то једна држава или савез држава, већ нешто између. А ова криза показује све слабости тог система и он мора да се трансформише.

Јовановић: Експеримент се дешава у лабораторијским условима и врло брзо видиш да ли функционише или не функционише. Ово траје пола века, интеграција је све дубља, ЕУ се шири.

Радун: И СССР је био експеримент, а трајао је дуже, па се распао. Али и две Југославије.

Јовановић: Совјетски Савез и Југославија су биле историјске фазе, додуше прелазне. Ја не мислим да је ЕУ прелазна фаза. А што се тиче Немачке, ЕУ је за њу гарант јединственог тржишта, она највише извози у чланице ЕУ, 6о одсто њног извоза иде тамо. Али, ЕУ је у интересу свих фактора, само у различитим историјским фазама, када се обавља расподела моћи и када долази до неких прекретница, некима користи више, некима користи мање. И ту су та изворишта политичких криза.

Радун: Ту се слажемо, ЕУ је пројекат у којем су Немачка, али и друге развијене земље створиле једну своју економску зону. Источна Европа која је ушла у ЕУ ту је у неком пасивном положају, више је тржиште и више сировинска база, па се о томе може говорити као о односу Мексика и САД, чак о неком неоколонијалном односу.

Јовановић: Није одговарајуће поређење с Мексиком. Централна Европа, пре свега Чешка, Пољска, па и остале државе су привукле огромне приватне инвестиције.

Радун: И Мексико је привукао огромне америчке инвестиције. Узмимо Бугарску и Румунију, које су нама ближи пример. Ја не видим да су оне нешто много скочиле по привредним показатељима или стандарду.

Јовановић: И Румунија и Бугарска, нажалост, имају знатно већи друштвени производ од Србије. Ми имамо илузију да живимо боље од Румуније и Бугарске зато што смо наследили инфраструктуру од старе Југославије, наследило смо неко њено акумулирано богатство и кад одемо у неке друге земље чини нам се да оне и даље каскају за нама.

Радун: Али ми не назадујемо зато што јесмо или нисмо део ЕУ, већ зато што наша политичке елите никада нису ставиле у фокус развој, привреду запошљавање, већ су неке друге теме битне, апстрактне или идеолошке или политичке.

Јовановић: Ја не кажемо да се ЕУ нужно римује с благостањем. Ја кажем да европска интеграција фаворизује економски развој. Све мале државе користе чланство у међународним организацијама и међународно право као заштиту од насиља великих и као заштиту за своје националне интересе. И у том смислу је логично да мала држава као што је Србија покушава да кроз интеграцију заштити свој интерес, јер ван уређеног оквира и ван међународних институција самостално јако тешко може да се заштити од самовоље великих држава.

Политика: А, уколико пак буде постојала ЕУ у којој ће бити држава првог, другог и трећег реда, има ли Србија интереса да буде у неком трећем кругу?

Радун: Осим тога што ће бити четврта у тој четвртој зони ЕУ, Србија има проблем и што се од ње тражи оно што се ни од кога није тражило. Тражи се оно на шта ниједна држава не би пристала. Ако морамо да признамо сецесију Косова и ако морамо да одрадимо још неке друге ствари које су директно на штету нашег националног интереса и државног суверенитета, онда о чему причамо. Обашка то што бисмо били нека четврта зона или нека балканска колонија ЕУ.

Јовановић: Од Србије у великој мери зависи у којем ће се кругу евроинтеграција наћи. Ако погледамо закључке од 9. децембра, Немачка се залаже да се поставе истинска правила и онда да се види ко може да игра по тим правилима, ко да се снађе и да преживи. Према томе, не треба да правимо жртве од нас и да себи унапред отписујемо неку амбицију. Мање државе од Србије, географски и по броју становника, успеле су да буду успешније од неких већих у ЕУ, тако да унапред себе пројектовати за десет година за европску периферију, мислим да није размишљање које подстиче ентузијазам и активизам и веру наших људи.

Радун: Али то је реалност. Сам улазак у ЕУ је дискутабилан. ЕУ има огромне проблеме, носи се сама са собом и није јој приоритет улазак Србије. Неке процене говоре да би за десет година могла да уђе. То је као да тражите посао, а неко вам каже дођите за десет година.

Политика: Али, и неки други су кроз то прошли?

Радун: Али, нису на овакав начин. Јесте овде већински народ, још више елита, за улазак у ЕУ, али када у истраживању поставите питање да ли сте за улазак ако је услов признање независног Косова, онда то пада. Да ли сте ви за улазак у ЕУ, под условом да признате Косово, а то је ту, прихватање, па мало веће прихватање, па на крају признање? Ја бих на то питање одговорио „не”.

Јовановић: Као што не бих волео да будемо четврти разред, не бих волео ни да будемо дисквалификовани и да уопште не трчимо трку. Друго, слажем се да се код нас превише прича о ЕУ, а мало о „супстанци” – то су реформе, дефинисање политика, пројекти, развој земље. Али, прича се из два разлога. Прво, заиста тежак проблем Косова, који се све више доводи у везу са европским интеграцијама, а друго, кад год се деси нека криза, или у Европи или код нас, ми се преиспитујемо. Ако смо одредили шта је најбоље за нас, не треба на свакој кривини поново да идемо у рикверц, па да се питамо да ли лево или десно. И као што мислим да Србија мора да се бори да кроз интеграцију оствари своје националне интересе, политичке и економске, тако мислим да Србија треба да се бори и кроз процес евроинтеграција и кроз дијалог с Приштином и кроз сваки уређен процес на континенту на којем се налази да не дође у ситуацију или Косово или Европа.

Радун: Али, како? То је немогуће…

Јовановић: Да се не постављамо у улогу жртве, већ да радимо на томе да је таква дилема не само штетна за нас, већ и за државе које сутра треба да нас приме. Ми трпимо велике притиске у вези с Косовом. Али то је зато што смо још увек и економски зависни, што постоје мировне снаге на Косову, што нисмо у позицији да одлучујемо о било чему, тако да је врло опасна и поједностављена теза да смо под притиском због Косова зато што идемо у ЕУ. Притисак спонзора независности Косова не би био мањи да Србија одустане од европске интеграције.

Радун: Не бих се с тим сложио. По мени су та два процеса, Косово и ЕУ, повезана. Сад видимо да је то била обмана. Европска бирократија је забашуривала ту неугодну причу по Србију и наравно наша елита се трудила да некако раздвоји та два питања, а она се заправо негде на хоризонту спајају. Ако се поставите или ЕУ или ћемо пропасти, онда сте више условљени. Као у трговини. Једно је ако имате једног човека коме можете да продате робу, а друга је ствар ако имате два или три купца. Конкретно, када се председник Русије Медведев појавио овде у Београду, одмах су отоплили односи према Србији – добили смо ту визну либерализацију. Ако имаш само једну опцију, ту ниси озбиљан играч.

Јовановић: Никада нисам рекао да Европа нема алтернативу. Кажем: у смислу регионалне групације, регионалних организација, ЕУ нема алтернативу. Ако Србија не успе у Европи да се афирмише политички и економски, тешко ће да се афирмише на неком континенту на којем се физички не налази. Али, сматрам да Србија не треба, због европских интеграција, да се одрекне својих привилегија. Не треба да се, наравно, одрекне Косова због европских интеграција нити привилегованог односа са Русијом, не треба да укине споразум о преференцијалној економској сарадњи с Кином не треба да поништи статус посматрача у Покрету несврстаних.

Радун: Ово све може, под условом да Србија буде неутрална. Ви ако уђете у ЕУ, губите привилегије на руском тржишту.

Јовановић: То није тачно. Шпанија има привилеговане односе с хиспаноземљама у Јужној Америци.

Радун: То су њихове бивше колоније.

Политика: Уколико би се пак обистинио „црни” сценарио, постоји ли опасност да се Србија, имајући у виду њену жељу да се приближава ЕУ, ипак нађе на „чистини”?

Јовановић: Србија као свака нормална држава мора да буде спремна за сваки сценарио, па и да води једну амбициозну и мултивекторску политику.

Радун: Србија не води мултивекторску политику. Србија нема план Б за случај да се распадне ЕУ, а не бих се кладио на њен опстанак.