Трулеж

Да ли се још увек сећамо (из извештаја ТВ) старијег човека који пред читавом Србијом плаче док иза њега гледамо гомилу усмрђених животињских костију? Човек је плакао због тога што није плату месецима примио, а требало је издржавати породицу. Шта ли је с њим и његовом породицом? На основу кратке вести од пре неколико дана, ништа добро није могло бити.

Наиме, читамо да радници „Глутина”, предузећа за прераду животињских костију, и даље протестују пошто им Министарство пољопривреде и трговине не исплаћује минималце до окончања приватизације, иако се на то пре неколико година обавезало.

Извесни политичари, понеки лекари, део фармацеутске индустрије налазе се, пак, под основаном сумњом да узимају огроман новац од грађана Србије зарад личног ћара. Тужилац за организовани криминал Миљко Радисављевић је, према обавештењима новинара емисије Инсајдер (ТВ Б 92), вршио притисак на полицију како би она одустала од кривичног гоњења неколицине одговорних за набавку вакцине против свињског грипа. Риба, уистину, смрди од главе, јер како се систем може борити против организованог криминала, ако је онај ко треба да води борбу под сумњом да је део онога против чега би требало да се бори?

Нимало изненађујуће, риба се цела усмрдела. Друштвено-економски систем Србије данас је мешавина најгорих црта самоуправног социјализма и политичког капитализма. Овај наопаки хибрид у којем грађани Србије имају несрећу да живе утиче и на њихово понашање, док им од политички заоштрених страсти, воље за моћ и похлепе за богатством изобличени умови овдашњих политичара изазивају гађење или жељу за опонашањем и придруживањем.

Ако човек мора, на пример, да пође на ВМА како би заказао снимање главе на рендгену, онда прво мора да уђе у тролејбус, а таман када се, болестан, отвореним вратима приближио, возач их је затворио и кренуо. Човек маше, моли... али кога? Возач ГСП, јавног превозника Београђана, чији је посао да безбедно и брзо превози грађане не може ни тренутак сачекати, јер журба је то, треба стићи на време. Када се, пак, у возило уђе питање је да ли ће возач, можда, кренути пре но што је видео да ли су се стари суграђанин или трудница безбедно сместили. Ко их шиша, као да вели? Када је писац ових редова боравио у Хелсинкију, задивљен је био пажњом возача према трудницама, старима, болеснима. Никада се возило није покренуло пре но што би возач био сасвим сигуран да су сви у возилу безбедни, а возила су долазила скоро у минут тачно. Да ли је то у Београду неоствариво?

Но, муке старијег суграђанина тек чекају кад у болницу стигне. Наиме, ко је чекао на шалтеру ВМА за заказивање снимања на рендгену, томе ће и пакао бити мило место. Људи, који победише мождани инфаркт, чекају дуго, предуго, а онда им се каже да је боље да за ову годину не заказују снимање, пошто је све заузето, већ да сачекају недељу дана, па да зову телефоном и закажу за следећу. Ако је тако, у реду. Невоља је, међутим, када после недељу дана на позив телефоном „љубазна” особа с друге стране жице запита да ли човек зове из Београда. Ништа не помаже објашњење да је управо на шалтеру исте службе поручено да се снимање може заказати телефоном. Према томе, грешнику остаје да поново дође до ВМА и закаже преглед после новог дуготрајног шалтерског задовољства.

Шта, међутим, да каже онај ко сарађује са Поштанском штедионицом? Тај ће, мученик, чим се први пут суочи са редом у њој да каже како Млађан Динкић, персонификација политичко-капиталистичких злоупотреба, ипак, није лоше поступио када је ликвидирао оних пет великих домаћих банака, јер оваква бахатост шалтерских службеница, част изузецима, ретко се може приметити у капиталистичким друштвима. Људи на том тужном месту чекају сатима, губећи драгоцено време и свађајући се са службеницама (једино је нејасно зашто не промене банку – може бити из пензионерске навике?), да би им, када коначно дођу на ред, саопштили да им „машина за прављење картица не ради”, те да дођу неког другог дана. Када, пак, тог другог дана дођу, морају поново дуго чекати, да би им саопштили како нису потписали уговор о овлашћењу, иако им претходно тај потпис нико није тражио. Моћна службеница, господарица туђег времена, одлучује да ли ћете морати поново доћи и чекати или ће вам дати картицу.

Риба од главе смрди, али и грађани би могли да се сете да није баш толико тешко бити фин; да поштовање здравог разума и личности ближњега, као и жеља да се помогне, љубазност, извињења, изрицање учтивих молби и захвалности, чине живот подношљивијим, ако не и угоднијим. У противном, друштво ће и даље трулити и заударати.