Trulež

Da li se još uvek sećamo (iz izveštaja TV) starijeg čoveka koji pred čitavom Srbijom plače dok iza njega gledamo gomilu usmrđenih životinjskih kostiju? Čovek je plakao zbog toga što nije platu mesecima primio, a trebalo je izdržavati porodicu. Šta li je s njim i njegovom porodicom? Na osnovu kratke vesti od pre nekoliko dana, ništa dobro nije moglo biti.

Naime, čitamo da radnici „Glutina”, preduzeća za preradu životinjskih kostiju, i dalje protestuju pošto im Ministarstvo poljoprivrede i trgovine ne isplaćuje minimalce do okončanja privatizacije, iako se na to pre nekoliko godina obavezalo.

Izvesni političari, poneki lekari, deo farmaceutske industrije nalaze se, pak, pod osnovanom sumnjom da uzimaju ogroman novac od građana Srbije zarad ličnog ćara. Tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević je, prema obaveštenjima novinara emisije Insajder (TV B 92), vršio pritisak na policiju kako bi ona odustala od krivičnog gonjenja nekolicine odgovornih za nabavku vakcine protiv svinjskog gripa. Riba, uistinu, smrdi od glave, jer kako se sistem može boriti protiv organizovanog kriminala, ako je onaj ko treba da vodi borbu pod sumnjom da je deo onoga protiv čega bi trebalo da se bori?

Nimalo iznenađujuće, riba se cela usmrdela. Društveno-ekonomski sistem Srbije danas je mešavina najgorih crta samoupravnog socijalizma i političkog kapitalizma. Ovaj naopaki hibrid u kojem građani Srbije imaju nesreću da žive utiče i na njihovo ponašanje, dok im od politički zaoštrenih strasti, volje za moć i pohlepe za bogatstvom izobličeni umovi ovdašnjih političara izazivaju gađenje ili želju za oponašanjem i pridruživanjem.

Ako čovek mora, na primer, da pođe na VMA kako bi zakazao snimanje glave na rendgenu, onda prvo mora da uđe u trolejbus, a taman kada se, bolestan, otvorenim vratima približio, vozač ih je zatvorio i krenuo. Čovek maše, moli... ali koga? Vozač GSP, javnog prevoznika Beograđana, čiji je posao da bezbedno i brzo prevozi građane ne može ni trenutak sačekati, jer žurba je to, treba stići na vreme. Kada se, pak, u vozilo uđe pitanje je da li će vozač, možda, krenuti pre no što je video da li su se stari sugrađanin ili trudnica bezbedno smestili. Ko ih šiša, kao da veli? Kada je pisac ovih redova boravio u Helsinkiju, zadivljen je bio pažnjom vozača prema trudnicama, starima, bolesnima. Nikada se vozilo nije pokrenulo pre no što bi vozač bio sasvim siguran da su svi u vozilu bezbedni, a vozila su dolazila skoro u minut tačno. Da li je to u Beogradu neostvarivo?

No, muke starijeg sugrađanina tek čekaju kad u bolnicu stigne. Naime, ko je čekao na šalteru VMA za zakazivanje snimanja na rendgenu, tome će i pakao biti milo mesto. Ljudi, koji pobediše moždani infarkt, čekaju dugo, predugo, a onda im se kaže da je bolje da za ovu godinu ne zakazuju snimanje, pošto je sve zauzeto, već da sačekaju nedelju dana, pa da zovu telefonom i zakažu za sledeću. Ako je tako, u redu. Nevolja je, međutim, kada posle nedelju dana na poziv telefonom „ljubazna” osoba s druge strane žice zapita da li čovek zove iz Beograda. Ništa ne pomaže objašnjenje da je upravo na šalteru iste službe poručeno da se snimanje može zakazati telefonom. Prema tome, grešniku ostaje da ponovo dođe do VMA i zakaže pregled posle novog dugotrajnog šalterskog zadovoljstva.

Šta, međutim, da kaže onaj ko sarađuje sa Poštanskom štedionicom? Taj će, mučenik, čim se prvi put suoči sa redom u njoj da kaže kako Mlađan Dinkić, personifikacija političko-kapitalističkih zloupotreba, ipak, nije loše postupio kada je likvidirao onih pet velikih domaćih banaka, jer ovakva bahatost šalterskih službenica, čast izuzecima, retko se može primetiti u kapitalističkim društvima. Ljudi na tom tužnom mestu čekaju satima, gubeći dragoceno vreme i svađajući se sa službenicama (jedino je nejasno zašto ne promene banku – može biti iz penzionerske navike?), da bi im, kada konačno dođu na red, saopštili da im „mašina za pravljenje kartica ne radi”, te da dođu nekog drugog dana. Kada, pak, tog drugog dana dođu, moraju ponovo dugo čekati, da bi im saopštili kako nisu potpisali ugovor o ovlašćenju, iako im prethodno taj potpis niko nije tražio. Moćna službenica, gospodarica tuđeg vremena, odlučuje da li ćete morati ponovo doći i čekati ili će vam dati karticu.

Riba od glave smrdi, ali i građani bi mogli da se sete da nije baš toliko teško biti fin; da poštovanje zdravog razuma i ličnosti bližnjega, kao i želja da se pomogne, ljubaznost, izvinjenja, izricanje učtivih molbi i zahvalnosti, čine život podnošljivijim, ako ne i ugodnijim. U protivnom, društvo će i dalje truliti i zaudarati.