У земљи разореној политиком

Петар Зец (1950), редитељ, писац, универзитетски професор, оснивач или суоснивач пет позоришних сцена, јединствена је уметничка појава у српском позоришту. Урадио је стотинак позоришних представа у Србији и широм бивше Југославије. Режирао је и написао сценарије за десет телевизијских филмова. Објавио је велики број студија, есеја, путописа, монографија, уџбеника, дневничких бележака, фељтона... О делу Петра Зеца објављене су три књиге. Мање је познато да је Петар Зец објавио и два романа: „Отровани Балканом” („Лагуна”, 2010) и недавно „Сунце се рађа на истоку, а и где би” (београдска „Просвета”, 2011). О преводу овог романа на енглески аутор преговара с једном од највећих светских издавачких кућа „Макмилан” из Њујорка. Приводи крају писање свог најновијег романа „Хи-Стерија”, који се бави европском револуцијом из 1848.

Ваш романескни првенац добро је примљен и код читалаца и код књижевне критике. Шта очекујете од другог романа?

Надам се да ћу и с другим романом „Сунце се рађа на истоку, а и где би” потврдити и оправдати стечено поверење. Једном положени испит треба изнова полагати, а то представља стрепњу, муку, проклетство, али, уједно, изазов, драж и страст.

Роман прати доживљаје младог београдског студента, који таксира да би зарадио за своју школарину. Али, ово је и роман о „распамећеном велеграду”?

У основи ове љубавне приче јесте распамећени велеград, с читавом галеријом ишчашених представника свих друштвених слојева слуђених свеколиким животним проблемима. Београд је за неког место где лети комарци гризу, а зими дува хладна кошава. По Ле Корбизјеу, наша престоница представља најружнији град са најлепшим положајем. Иво Андрић каже да је то варош добрих надахнућа и смелих одлука у часовима своје и светске историје. Таксиста, главни јунак романа, верује да је Београд град са карактером. Он је мистерија између два света, у сталном покрету, коју није лако ухватити и схватити. Београд, зато, прижељкује да га волимо.

Роман говори о нашем времену, а јунаци су људи које сваки дан срећемо на улици?

Моји јунаци су заљубљени, разочарани, весели, тужни, храбри, кукавице, паметни, пометени, великодушни, бездушни, срећни, несрећни, неки су са више страсти него разума, а неки, опет, воде двоструки живот, док други немају ни свој један једини. Има и оних који су скептици и циници, али и таксиста и шанкерица, свеједно, верују да се свет може начинити и бољим и лепшим, укратко казано, сви су врло слични осталим Србима и уопште људским бићима широм земљиног шара. Роман оваплоћује мит о Еросу као и онај о Хроносу. Љубав и време су доминантне силе које конструишу и деконструишу причу о људском бићу.

Роман је и, својеврсна, модерна реплика на Бокачов „Декамерон”?

Млади и лепи таксиста десет дана пише дневник и развозећи муштерије учествује у разрешавању њихових изукрштаних љубавних судбина, а при томе и сам трага за својом изгубљеном драгом. Роман се бави низом најзначајнијих тема које окупирају суновраћеног, отуђеног и очајног савременог човека: од политике, еротике, неурозе, психозе, економије, религије, уметности, медија, ријалитија, интернета, до личних и породичних драма. А ту је и прича о социјалној криза свих друштвених слојева, у шизофреном добу транзиције, глобализације и неолибералног капитализма. Живимо у земљи разореној политиком, у којој се преживљава од умећа како извући и потрошити паре које се налазе у туђем новчанику.

У роману има хумора, сатире, гротеске?

Хуморно-трагично-гротескно-сатирично-лирски елементи су у структури романа дати филмском техником динамичне акције, брзе монтаже и кратких резова кроз трагикомичне ситуације препуне неочекиваних обрта и врцавих дијалога.

Шта вас је подстакло да се, после толико успешних позоришних представа, окренете роману?

Пол Остер за писање каже да је болест, нешто налик зарази или упали духа. Сиоран тврди да је свака написана књига одлагање самоубиства. Бекет пише јер му не преостаје ништа друго. Писање је призивање и обнова заљубљивања. Писање је и враћање дуга оним писцима које сам са задовољством читао и од којих сам учио. Пишем, измишљајући истину, да бих запамтио, али и заборавио. Писање ме као молитва издиже и ојачава у вери према животу. Пишући као да корачам стазом здравља. Моје илузије су једина стварност као што је и сама стварност један облик сна.

Књига је све више, читалаца све мање?

Култура читања је процес размишљања, приближавања и сједињавања са свешћу другог људског бића. Пуни смисао написаном делу свакако даје читалац. Данас су техника читања као и култура речи угрожене и изумиру. Не могу да прихватим да ће технологија да убије књижевност. Интернет информише, а књижевност култивише. Нажалост, врхунска књижевност је изгубила свој друштвени значај, све мање допире до људи.

Не верујете да електронски медији и Интернет могу да униште књигу?

Медији се прожимају. Бришу се јасне границе између популарне културе и високе уметности. Јављају се визуелни нараштаји стасали на Интернету, филму, телевизији, стрипу, графитима... Данас се комуницира сликама, а све се мање разумеју апстрактни појмови. Савремени читалац је уједно и гледалац. Ефекат стварности који изазива филмска слика – изузетне је привлачности и то је оно чега сам дубоко свестан у свом роману. Музиком сам, такође, подстакао перцептивно богатство романескног.

Живимо на Балкану, на вечитој ветрометини. Шта нас очекује?

Балкански народи су народи привремених судбина, како је приметио Сиоран. Мали народи, по вољи неба, осуђени су на пропаст у историји. Ми мајсторски усавршавамо своју несрећу срљајући из неуспеха у неуспех, из пораза у пораз. Из дана у дан грешимо све боље и боље, постајући еклатантан пример научене беспомоћности, што би психолози рекли. На једном графиту у граду је исписана дијагноза: „Ко овде није полудео, тај није нормалан”! Наши животи, привидне слободе, све више личе на ријалити шоу. Флобер је још давно рекао: „Земља има својих граница, али је људска глупост бескрајна.”
.........

ЕУ као мегамаркет

Има ли Европска унија алтернативу?

Европска идеја која треба да нас спаја – личи на све огољенију идеју мегамаркета у којем нема одговора на савремену кризу. Уствари, да зло буде веће, она је сама и генерише. Покрет незадовољних, осиромашених, огорчених и гневних шири се целом планетом. Терет кризе пребачен је на 99 одсто грађанства, док један одсто привилегованих профитира на својим милијардама. Политичари и банкари су без икаквих скрупула прокоцкали наше животе. Друштвену кризу најдубље осећају млади. Без наде су, без мотива: 70 одсто младе генерације у Србији не иде у позориште, 60 одсто не посећује биоскоп, запањујући број је функционално неписмених, 70 одсто студената жарко жели да оде у иностранство, а из села у град сви би побегли. Шта рећи, а не заплакати!