Пад совјетске империје

„Распад СССР-а највећа је геополитичка катастрофа 20. века”, изјавио је 2005. тадашњи председник Руске Федерације Владимир Путин.

Пре 20 година последњи генерални секретар КП СССР и последњи председник Совјетског Савеза (на ову другу функцију изабран је 15. марта 1990), Михаил Сергејевич Горбачов поднео је неопозиву оставку на своју функцију.

„Окончан је колосални глобални експеримент Владимира Иљича Лењина, који више није био привлачан ни Русима ни житељима других држава”, навео је један аутор.

Уместо црвене заставе са звездом, српом и чекићем, над Кремљом се завијорила тробојка Русије. Био је то крај епохе, времена у којем су се у светској арени такмичили капитализам и социјализам.

Износећи своју тврдњу, Путин се водио једноставним чињеницама: из земље са јединственим политичким системом, заједничком привредом и историјом чији корени сежу још у царска времена, заједничком валутом, заједничким мукама и радостима... створено је 15 нових држава.

Разбијене су многе везе стваране деценијама, централизовано управљање нестало је преко ноћи, стварајући празан простор у који су убрзано почели да се убацују мешетари свих профила.

Био је то и крај земље у којој су политички противници по кратком поступку слани у гулаге, радне логоре, у најсуровије просторе на ивици поларног круга. Земље која се држала Брежњевљеве доктрине и сурово, али узалуд, ратовала у Авганистану. Земље чији је комунистички систем вредности деценијама драматично утицао и на животе грађана изван њених граница, пре свих оних у земљама источне и централне Европе.

Распадом СССР-а окончан је хладни рат, а отворен простор постојању само једне глобалне суперсиле, САД, са свим последицама које је таква промена донела са собом.

Ипак, пропаст прве земље социјализма није бучно слављена. Како кажу хроничари, разлога за велику радост и није било. „Овај тренутак се приближавао тако дуго, и уз толико плусева и минуса да је коначни ефекат био – скоро разочаравајући”, написао је колумниста „Њујорк тајмса”.

Драматику распада СССР-а најбоље је било могуће сагледати кроз реакције обичних људи – и Совјета и житеља сателитских земаља. Збуњеност се огледала на свим лицима. У људе се увукао страх од новог, још непознатог. Мало ко се од житеља Источног блока сећао шта значи живети и радити у несоцијалистичком систему.

Бившим совјетским државама зацарио је дивљи капитализам. Велики привредни системи рушили су се један за другим и тако уништени постајали власништво бизнисмена са ивице криминала. Ликвидације пословних ривала постале су свакодневица. Људи су остајали без посла, број гладних драматично се увећавао...

Политичке промене у једном броју бивших совјетских држава никада нису доведене до краја иако су људи, ношени заносом поновно стечене независности, захтевали више од пуке слободе. Тражили су потврду да се није променио само однос њихових нових лидера према Москви, већ и према систему у којем су до тада живели и који је, према свим показатељима, био на издисају.

„Обојене револуције” – у Грузији (2003), Украјини (2004), Киргизији (2005) – на најдраматичнији начин су указале на то да освајање слободе има своју цену.

„Распад СССР-а Русију је коштао више од губитака које јој је нанео Други светски рат”, изјавио је једном приликом бивши шеф руске дипломатије Јевгениј Примаков.

Неспорно је да су Совјетском Савезу с краја осамдесетих реформе биле животно неопходне. Чињеница је, међутим, да су оне спровођене без упоришта међу онима које су највише и погађале – међу становништвом. На промене нису били спремни ни неки моћни политички кругови. Ипак, покушај државног удара у августу 1991. био је узалудно мотивисан жељом да се ствари врате у вишедеценијску колотечину.

Коначну реч дали су 8. децембра председници Русије, Белорусије и Украјине – Борис Јељцин, Станислав Шушкевич и Леонид Кравчук – потписивањем „Беловешког договора” о стварању Заједнице независних држава и проглашавањем краја Совјетског Савеза. Расплет је уследио 18 дана потом.

Двадесет година касније, питање да ли је тог 26. децембра СССР заиста морао да се распадне и даље мори и аналитичаре и његове некадашње житеље. Многи сматрају да је крај земље социјализма имао негативан одраз и на остатак света, поготово на САД које су, поставши једина суперсила, почеле да губе компас на међународној сцени и претварају се у глобалног полицајца.

Бивше совјетске републике, од којих су неке прошле и кроз крваве верско-националистичке ратове, учврстиле су сопствену сувереност, али хтеле то или не, Русија им је и даље главни партнер.

А Русија се ових дана суочава са серијом масовних митинга. Поново се траже реформе, одговорност власти, право на поштене изборе.

Двадесет година, очигледно, није довољно дуг период за корените промене.

----------------------------------------------

Узалудне реформе Горбачова

Мада су политичке промене које је осамдесетих увео Горбачов „пробудиле” грађане СССР-а из дотадашње атмосфере једноумља, економске су се показале као – пут у катастрофу. Велика несташица хране крајем тих година приморала је власт да уведе следовање на картице. У односу на 1985. државни дефицит је са нуле скочио на 109 милијарди тадашњих рубаља. Златне резерве су се, практично, истопиле, а спољни дуг је са нула нарастао на 120 милијарди долара.