Ромолошки факултет одмах

Општим стањем ромске популације никако не можемо бити задовољни, што нам потврђују и шифроване поруке које шаље ЕУ: ,,позитивна дискриминација”, ,,инклузија”. На тим шифрама-лозинкама већ две деценије паразитира један број НГО, а потом и ГО, чији су неки чланови заводили тај дивни и наивни народ дижући му и очекивања и претензије до неба.

После Другог светског рата власт је оштро прекинула злостављања и насиље над Ромима, благонаклоно увиђајући њихов номадски начин живота уз специјализоване занате, окултне моменте у култури и значај проширених породица. С друге стране, врло оштро је спроводила аутентичну ,,инклузију”(укључивање) уводећи законску регулативу. Али све ове мере биле су праћене решавањем питања свих питања: родитељима ромске деце било је омогућено да зарађују за хлеб и тако школују децу. Отуда, бар по мом ,,неекспертском” разумевању ствари, тежиште питања у вези са образовањем треба померити од деце ка родитељима: на родитеље треба применити и позитивну дискриминацију и инклузију: њима се мора омогућити да раде и издржавају децу у пуном обиму и с пуном одговорношћу. Тиме ће се и разбити многобројни стереотипи о Ромима као ,,тиквама без корена” и страном елементу који се разликује од малограђанина који живи конвенционално сређеним начином живота и агресивно пати због мешавине фобије и фасцинације према животу који се из темеља разликује од његовог.

Мора се рећи да се садашње министарство просвете и науке увелико бави питањем укључивања Рома у школски систем и олакшавањем приступа школама и факултетима, али још не успева да томе удари и системски imprimatur(одобрење), можда због изостанка, још увек, међуресорске сарадње.

Оно што наше министарство треба што пре да предложи влади јесте: установљавање једне високе струковне школе и једног факултета на сваком универзитету чији је оснивач држава. Ако се узме у обзир да приватни универзитети успешно нуде слободне програме захваљујући својој флексибилности, с правом се и од њих могу очекивати слични студијски програми (али узиздашнушколарину).

Ови факултети требало би да буду опредељени искључиво за ромологију (наука о проучавању језика и културе Рома); са задовољством напомињем да смо добили првог Рома доктора ромологије на Филозофском факултету у Нишу. Студијски програми требало би да буду што брижљивије пројектовани, нипошто гломазни, са јасним излазима и начинима прикључивања на друге факултете. Роми, са своје стране, требало би пажљивије да планирају упис студената – својих сународника на факултете за које се може проценити да сврсисходно воде бржој еманципацији њихове заједнице, пошто је тренутно тај процес у потпуности спонтан и ненадгледан – један такав план министарство ће прихватити са задовољством и онда га с пуном оправданошћу спроводити. Тада ће, наиме, свака акција позитивне дискриминације бити још оправданија, а од стране факултета још благонаклоније прихваћена.

Наш народ је – и то свако мора признати, па не би требало да будемо склони баналним и лукративним подукама споља – увек имао развијено заједничко чуло за достојанство ромског народа. Решење је онда лако предложити: хлеб за родитеље, посебно деце основног и средњошколског узраста, наравно и факултетског, плус боља међуресорска сарадња на нивоу министарстава која даје брзе и видљиве резултате: ромолошки факултет одмахи боља уписна тактика за ромске студенте.

Помоћник министра просвете и науке за високо образовање