Канџе стидљивог џина

Кинеска растућа моћ донедавно је била деликатна тема о којој се у најмногољуднијој земљи света (1,3 милијарде становника) није гласно говорило. Званични Пекинг је дуго следио изреку Денга Сјаопинга: "Тао гуанг јанг хуи", што буквално значи да треба крити своје амбиције и маскирати канџе.

Опште схватање овог Денговог правила било је да Кина треба сву своју енергију да посвети економском развоју, а не да губи време у трци за трон светског лидера.

Без лажне скромности

Комунистичка партија Кине има нови програм рада: подстиче људе на дискусију о томе шта значи бити велика светска сила и у великој мери престаје да негира да Кина у скорије време намерава да постане једна од њих, указао је "Њујорк тајмс" и истакао да Кина – стидљиви див – "показује знаке мењања своје лажне скромности".

КП Кине је, иначе, најмасовнија политичка партија на свету која данас има више чланова (70 милиона) него Турска, Француска или Британија становника.

Током протеклих неколико недеља Кинеска централна телевизија емитовала је серију у 12 наставака у којој се описују разлози због којих су девет нација постале велике силе. Поменута серија заснована је на истраживању тима елитних кинеских историчара.

Пре две године председник Ху Ђинтао започео је међународну препирку када је почео да користи термин "мирни раст" да би описао циљеве своје спољне политике, подсетио је угледни амерички дневник и подвукао да је Ху од овог термина одустао у корист "мирног развоја" који питомије звучи.

Његова употреба речи "раст" подстицала је страховање од "кинеске претње", нарочито у Јапану и Сједињеним Државама. Раст подразумева да други морају да слабе, бар у релативном смислу, док развој наговештава да напредовање Кине може за собом да повуче и друге.

Ова традиција кинеске скромности, пак, почела је да бледи, а на њено место дошло је све веће уверење да успон Кине није пролазан и да овај азијски џин треба да учини више како би дефинисао своје циљеве.

Са својих хиљаду милијарди долара девизних резерви, све већом војном потрошњом и дипломатским иницијативама у Азији, Африци и на Блиском истоку, Пекинг је почео да истиче своје интересе далеко изван својих граница.

"Кинески партијски лидери понашају се као да намеравају да исказују моћ у иностранству, а не као да само штите своју политичку силу код куће", констатовао је "Њујорк тајмс".

"Свидело се то вама или не, кинески раст постаје стварност", цитира амерички дневник декана Пекиншког универзитета за међународне студије. "Где год да кинески лидери оду ових дана, људи обраћају пажњу. И не могу да кажу ’Не желим да се мешам’."

Иако је донедавно примала велику инострану помоћ, Кина је прошле године обећала да ће у наредне две године обезбедити више од 10 милијарди долара кредита са ниским каматним стопама и отпис дугова азијским, афричким и латиноамеричким земљама.

Кинези у Либану

Кина се сложила да 1.000 војника у оквиру мировних снага УН пошаље у Либан, што је његова прва акција тог типа на Блиском истоку. Тражила је да постане битнији играч у региону у коме САД традиционално имају далеко већи утицај. У Савету безбедности УН Кина је одбацила своју дуготрајну политику противљења санкцијама другим земљама. Гласала је за кажњавање Северне Кореје, свог суседа и некадашњег савезника, због проба нуклеарног наоружања.

Кинески званичници сада се мање устручавају да разговарају о томе шта би све то могло да значи. У најновијој документарној серији "Раст великих сила" одобрава се идеја да Кина треба да проучи искуства нација и империја које је некада осуђивала као агресоре склоне експлоатацији.

Ова серија, чија је производња трајала три године, произашла је из студије заседања Политбироа 2003. године. То није ратоборни позив на оружје. Кина се помиње само успут и никада се експлицитно не говори о реалности да је већ постала велика сила.

Али ипак, њена верзија историје, која делимично прати рад Пола Кенедија у његовом бестселеру из осамдесетих година прошлог века "Успон и пад великих сила", значајно се разликује од онога у уџбеницима који се још увек користе у многим кинеским школама.

Продоран глас наратора и епска музичка подлога која прати серију представљају појављивање девет земаља, од Португалије у 15. веку до Сједињених Држава у 20. веку, и наводе бројна достигнућа вредна надметања: Шпанија је имала краљицу спремну на ризике; британска спретна морнарица обезбедила је производе од виталног значаја у прекоморским земљама; Сједињене Државе уредиле су тржишта и бориле се за национално јединство.

Током 90 минута посвећених проучавању успона Сједињених Држава, Линколну је дат значајан део због његовог залагања да "очува национално јединство" за време грађанског рата. За Кину је поновно уједињење са Тајваном главни национални приоритет.

Владини званичници умањили су значај ове серије. Хе Јафеи, помоћник министра иностраних послова, изјавио је у једном интервјуу да је гледао само "једну или две епизоде", преноси "Њујорк тајмс". Хе каже да овај документарни филм не треба да указује на промене у кинеском начину размишљања о истицању силе, рекавши да колонијализам и експлоатација "у данашњем свету никуда не воде".

Хе је, међутим, такође наговестио промену у званичном правцу. Он је нагласио статус Кине као земље у развоју, али је прихватио да други могу да посматрају ствари на другачији начин.

"Није на једној земљи да сама одлучује о томе да ли је регионална или светска сила", каже он. "Ако кажете да смо велика сила, онда то јесмо. Али, ми смо првенствено одговорна велика земља. Ми одржавамо и градимо међународни систем."

И поред свега, критичари кажу да је Кина спремна да се појави на мање мирољубив начин, уколико је то потребно. ЦИА тврди да је војна потрошња Кине два или три пута већа него што то она признаје и да за војску даје више него било која друга земља, осим Сједињених Држава.

Све веће ангажовање Кине на међународном плану такође је подстакло жучнију научну дискусију о њеној глобалној улози и потенцијалу за стварање напетости са Сједињеним Државама. Јан Сијетонг, специјалиста за међународне односе на Ћингхуа универзитету у Пекингу, тврди у једном научном часопису да је Кина већ превазишла Јапан, Русију, Британију, Француску, Немачку и Индију када је реч о њиховој економској, војној и политичкој сили. Тиме је дошла на друго место – одмах иза САД, закључује Јан.

Иако војни јаз између Кине и Сједињених Држава може да потраје још извесно време, тврди он, кинески бржи економски раст и све већа политичка снага могли би да срежу америчку свеукупну предност.

Кина се, у ствари, појавила као велика сила, а да при томе није пореметила међународни поредак. Бар не до сада.