Kandže stidljivog džina

Kineska rastuća moć donedavno je bila delikatna tema o kojoj se u najmnogoljudnijoj zemlji sveta (1,3 milijarde stanovnika) nije glasno govorilo. Zvanični Peking je dugo sledio izreku Denga Sjaopinga: "Tao guang jang hui", što bukvalno znači da treba kriti svoje ambicije i maskirati kandže.

Opšte shvatanje ovog Dengovog pravila bilo je da Kina treba svu svoju energiju da posveti ekonomskom razvoju, a ne da gubi vreme u trci za tron svetskog lidera.

Bez lažne skromnosti

Komunistička partija Kine ima novi program rada: podstiče ljude na diskusiju o tome šta znači biti velika svetska sila i u velikoj meri prestaje da negira da Kina u skorije vreme namerava da postane jedna od njih, ukazao je "Njujork tajms" i istakao da Kina – stidljivi div – "pokazuje znake menjanja svoje lažne skromnosti".

KP Kine je, inače, najmasovnija politička partija na svetu koja danas ima više članova (70 miliona) nego Turska, Francuska ili Britanija stanovnika.

Tokom proteklih nekoliko nedelja Kineska centralna televizija emitovala je seriju u 12 nastavaka u kojoj se opisuju razlozi zbog kojih su devet nacija postale velike sile. Pomenuta serija zasnovana je na istraživanju tima elitnih kineskih istoričara.

Pre dve godine predsednik Hu Đintao započeo je međunarodnu prepirku kada je počeo da koristi termin "mirni rast" da bi opisao ciljeve svoje spoljne politike, podsetio je ugledni američki dnevnik i podvukao da je Hu od ovog termina odustao u korist "mirnog razvoja" koji pitomije zvuči.

Njegova upotreba reči "rast" podsticala je strahovanje od "kineske pretnje", naročito u Japanu i Sjedinjenim Državama. Rast podrazumeva da drugi moraju da slabe, bar u relativnom smislu, dok razvoj nagoveštava da napredovanje Kine može za sobom da povuče i druge.

Ova tradicija kineske skromnosti, pak, počela je da bledi, a na njeno mesto došlo je sve veće uverenje da uspon Kine nije prolazan i da ovaj azijski džin treba da učini više kako bi definisao svoje ciljeve.

Sa svojih hiljadu milijardi dolara deviznih rezervi, sve većom vojnom potrošnjom i diplomatskim inicijativama u Aziji, Africi i na Bliskom istoku, Peking je počeo da ističe svoje interese daleko izvan svojih granica.

"Kineski partijski lideri ponašaju se kao da nameravaju da iskazuju moć u inostranstvu, a ne kao da samo štite svoju političku silu kod kuće", konstatovao je "Njujork tajms".

"Svidelo se to vama ili ne, kineski rast postaje stvarnost", citira američki dnevnik dekana Pekinškog univerziteta za međunarodne studije. "Gde god da kineski lideri odu ovih dana, ljudi obraćaju pažnju. I ne mogu da kažu ’Ne želim da se mešam’."

Iako je donedavno primala veliku inostranu pomoć, Kina je prošle godine obećala da će u naredne dve godine obezbediti više od 10 milijardi dolara kredita sa niskim kamatnim stopama i otpis dugova azijskim, afričkim i latinoameričkim zemljama.

Kinezi u Libanu

Kina se složila da 1.000 vojnika u okviru mirovnih snaga UN pošalje u Liban, što je njegova prva akcija tog tipa na Bliskom istoku. Tražila je da postane bitniji igrač u regionu u kome SAD tradicionalno imaju daleko veći uticaj. U Savetu bezbednosti UN Kina je odbacila svoju dugotrajnu politiku protivljenja sankcijama drugim zemljama. Glasala je za kažnjavanje Severne Koreje, svog suseda i nekadašnjeg saveznika, zbog proba nuklearnog naoružanja.

Kineski zvaničnici sada se manje ustručavaju da razgovaraju o tome šta bi sve to moglo da znači. U najnovijoj dokumentarnoj seriji "Rast velikih sila" odobrava se ideja da Kina treba da prouči iskustva nacija i imperija koje je nekada osuđivala kao agresore sklone eksploataciji.

Ova serija, čija je proizvodnja trajala tri godine, proizašla je iz studije zasedanja Politbiroa 2003. godine. To nije ratoborni poziv na oružje. Kina se pominje samo usput i nikada se eksplicitno ne govori o realnosti da je već postala velika sila.

Ali ipak, njena verzija istorije, koja delimično prati rad Pola Kenedija u njegovom bestseleru iz osamdesetih godina prošlog veka "Uspon i pad velikih sila", značajno se razlikuje od onoga u udžbenicima koji se još uvek koriste u mnogim kineskim školama.

Prodoran glas naratora i epska muzička podloga koja prati seriju predstavljaju pojavljivanje devet zemalja, od Portugalije u 15. veku do Sjedinjenih Država u 20. veku, i navode brojna dostignuća vredna nadmetanja: Španija je imala kraljicu spremnu na rizike; britanska spretna mornarica obezbedila je proizvode od vitalnog značaja u prekomorskim zemljama; Sjedinjene Države uredile su tržišta i borile se za nacionalno jedinstvo.

Tokom 90 minuta posvećenih proučavanju uspona Sjedinjenih Država, Linkolnu je dat značajan deo zbog njegovog zalaganja da "očuva nacionalno jedinstvo" za vreme građanskog rata. Za Kinu je ponovno ujedinjenje sa Tajvanom glavni nacionalni prioritet.

Vladini zvaničnici umanjili su značaj ove serije. He Jafei, pomoćnik ministra inostranih poslova, izjavio je u jednom intervjuu da je gledao samo "jednu ili dve epizode", prenosi "Njujork tajms". He kaže da ovaj dokumentarni film ne treba da ukazuje na promene u kineskom načinu razmišljanja o isticanju sile, rekavši da kolonijalizam i eksploatacija "u današnjem svetu nikuda ne vode".

He je, međutim, takođe nagovestio promenu u zvaničnom pravcu. On je naglasio status Kine kao zemlje u razvoju, ali je prihvatio da drugi mogu da posmatraju stvari na drugačiji način.

"Nije na jednoj zemlji da sama odlučuje o tome da li je regionalna ili svetska sila", kaže on. "Ako kažete da smo velika sila, onda to jesmo. Ali, mi smo prvenstveno odgovorna velika zemlja. Mi održavamo i gradimo međunarodni sistem."

I pored svega, kritičari kažu da je Kina spremna da se pojavi na manje miroljubiv način, ukoliko je to potrebno. CIA tvrdi da je vojna potrošnja Kine dva ili tri puta veća nego što to ona priznaje i da za vojsku daje više nego bilo koja druga zemlja, osim Sjedinjenih Država.

Sve veće angažovanje Kine na međunarodnom planu takođe je podstaklo žučniju naučnu diskusiju o njenoj globalnoj ulozi i potencijalu za stvaranje napetosti sa Sjedinjenim Državama. Jan Sijetong, specijalista za međunarodne odnose na Ćinghua univerzitetu u Pekingu, tvrdi u jednom naučnom časopisu da je Kina već prevazišla Japan, Rusiju, Britaniju, Francusku, Nemačku i Indiju kada je reč o njihovoj ekonomskoj, vojnoj i političkoj sili. Time je došla na drugo mesto – odmah iza SAD, zaključuje Jan.

Iako vojni jaz između Kine i Sjedinjenih Država može da potraje još izvesno vreme, tvrdi on, kineski brži ekonomski rast i sve veća politička snaga mogli bi da srežu američku sveukupnu prednost.

Kina se, u stvari, pojavila kao velika sila, a da pri tome nije poremetila međunarodni poredak. Bar ne do sada.