Да кризу опет не проћердамо

С претходном кризом, с јесени 2008, поједини челници ондашње економске власти готово да су се спрдали, очекујући да ћемо од ње чак и профитирати док други буду грцали у њеном вртлогу. Отрежњење је дошло врло брзо. Стао је доток јевтиних кредита, инвеститори су се повукли, курс је скочио, пала куповна моћ, стотине хиљада радника остало без посла, пробудила се инфлација...

Сада нам, уз гордо посртање евра и изнуђено тражење решења за раслојену европску породицу земаља, прети нови талас кризе. Можда и тежи од првог, јер изнурену привреду и осиромашене грађане ишчекују нова искушења. Али, гле чуда.

Премијер Мирко Цветковић пре неки дан, у једној од њему својствених бенседин порука, изјави да смо „за разлику од претходне кризе, када смо размишљали да ли ће је бити или не код нас, сада свесни свих опасности и држава се припремила за надолазећу кризу”. Да не живимо у овој земљи и да не пратимо свакодневно шта се дешава на њеној економској, па и политичкој сцени, премијеру Цветковићу би се, можда, могло и поверовати – на реч. Демантују га, нажалост, чињенице.

Предлог буџета за 2012. тек је комадић никада склопљеног мозаика економске политике земље којој је неопходан развој, више радних места и раст стандарда. Уместо тога добисмо документ од кога је и Фискални савет државе готово дигао руке изражавајући отворену сумњу у његове основне поставке, па и у пратеће политичке квалификације – да је „развојни и антикризни”.

Србија и њени грађани не добише прилику да о том јавном документу проговоре коју реч јер, по обичају, влада опет није поштовала рокове у припреми нацрта буџета. Биће – како буде, а како је кренуло, ребаланс му следује већ половином 2012. Не само због нових избора, већ једноставно што ће га сам живот прегазити.

Због чега?

Минулу 2011. испратисмо с веома мршавим економским резултатима. Готово тужним. Да није изненађујуће стопе раста извоза од 25 одсто, све остало је – мука жива. И тај успех, међутим, поприма сасвим другачије димензије, јер је укупна сума тек нешто мало већа од седам милијарди евра. Дотле и мање земље од нас, попут, рецимо Словеније, да не спомињемо остале бивше социјалистичке земље из региона, праве на десетине, па и стотину милијарди евра од извоза.  

За 2012. планирамо, боље рећи прижељкујемо, раст БДП од 1,5 одсто. Фискални савет сматра да ће и нула бити добар резултат. Има економиста који очекују минус. Са планираном инфлацијом од четири одсто, плус-минус 1,5 процената и већ обећаним растом пензија и плата у јавном сектору од четири у априлу и 0,9 одсто у октобру – ми ћемо и дефинитивно појести сами себе. Не зато што тим људима то не припада, већ зато што све мањи национални колач делимо на све ситније комадиће па нам ништа не остаје за развој. Задужујемо се, трошимо будућност да бисмо некако преживели садашњост.

А садашњост је и 762.000 или 22,9 одсто незапослених. Бар према статистици. Живот је, чини се, много чулнији и болнији, јер је много и оних којима је, иако формално у радном односу, потребна социјална помоћ. С новим ударима кризе – реално је очекивати нове спискове прекобројних у фирмама. Ето нових издатака за ионако танке социјалне фондове.

Последњих дана 2011. обелодањен је податак да је трговина на мало опала за више од петине. У продавницама хране све мањи број купаца не прави у просеку рачуне веће од евро и по. Куповина беле технике и намештаја крајем 2011. била је упола мања него, такође, тешке 2010. С падом потрошње малаксаће производња, а с мањим поруџбинама биће и вишкова радника. У почетку на који месец, а онда и – трајно.

Предузећа ће морати да се задужују код банака, јер ће остајати без обртног капитала. Биће све мање способна не само за нова улагања, већ и за голи опстанак. А у таквим околностима опадаће и главни извор буџета – ПДВ. Увозиће се само најнужније. И с те стране ПДВ ће добити још један ударац. Влада је, истина, предвидела завидан раст прихода од акциза (нафта, цигарете и алкохол), али са сваким поскупљењем тих производа долазило је до пада потрошње. У Србији је ове године потрошња пива, пића за најшире, па и најсиромашније слојеве друштва, опала за више од пет одсто. За сада није планирано осетније повећање ПДВ, али и за ту могућност постоје рачунице.

И тако се круг полако затвара. Актуелна, а потом и нова влада, за чије ће конституисање бити потребни месеци, што значи губитак економске 2012, биће принуђена да се опет зајми код куће и по свету да би исплатила све оно што је обећала, пренебрегавајући реалност и издашност приходне стране буџета. Чак и по цену да пробије све законске оквире буџетске и фискалне дисциплине.

Догодиће нам се да у 2012. опет проћердамо још једну „добру” кризу у којој је једино могуће вући одлучне, па и болне реформске потезе, јер их људи једино тада разумеју и спремни су да их подрже. Знају да може бити и горе. Нажалост, ми из претходне кризе нисмо извукли ни делић болног искуства па се и даље ваљамо у општем економском, друштвеном па и идејном сиромаштву.