Пешице до доктората

У разговору са проф. др Томицом Милосављевићем, не може се избећи утисак о његовом изузетном познавању Београда. Оно што је, чини се, посебно занимљиво јесте да доскорашњи први човек српског здравства, у крупан план ставља културна дешавања и уметнике који су прославили Београд изван граница земље. Он не заборавља да спомене и Сибињанин Јанка и Београдску тврђаву, па је Београд, по његовом схватању, истовремено и граничник, камен међаш између два света, две цивилизације. Прва значајнија асоцијација на Београд му је 1974. година када је уписао студије медицине. Тада је у Народном музеју гледао изложбу Ван Гогових дела.

Међутим, тек када је отклонио дилему – како је могуће трамвајем и у једном и у другом смеру стићи до исте тачке – разумео је пуно значење кованице "круг двојке". Када је разјаснио забуну, и за Каменичку престао да мисли да је Балканска улица, отворила му се нова етапа београдског живота.

Данас, када га питате да издвоји једну омиљену улицу, др Томица Милосављевић ће приметити да постоји више оних које могу бити важне. Потпредседник Г17 плус сматра да када неко у Београд дође као већ формирана особа, тешко може да се веже само за једну улицу. Спомиње Доситејеву. Његова прва званична београдска адреса била је у Улици проте Матеје. Студије је провео у Новом Београду, краће време у дому на Карабурми. Значајне тачке на мапи града су му и Господар Јованова, па некадашња Улица 29. новембра. Лабудово брдо је синоним за крај подстанарских дана.

Сада је у старом Кошутњаку, у улици старој сто педесет година. Ипак, она у којој се налази Медицински факултет заслужује да понесе примат.

– Улицу доктора Суботића памтим из времена када сам се уписао на факултет. То је улица која другачије изгледа кроз различита годишња доба. Улица у којој је почела моја београдска прича. Доктора Суботића је, иначе, улица која се зове по једном од оснивача Медицинског факултета. А када човек студира медицину, он доста времена проводи не само у згради Деканата, већ му читав део врачарског платоа и све околне болнице постају факултет. Ту остави својих пет, шест најпродуктивнијих година, када највише учи и памти. Мој начин концентрације пред испит увек је био да пешке дођем до факултета. Знао сам да идем од Теразија, у ходу се преслишавајући за велике испите. На одбрану магистарског рада сам дошао пешке од Улице 29. новембра. На одбрану доктората исто. И увек сам ишао том улицом одозго надоле. За мене се она није променила. Сада њоме најчешће пролазим, када идем на седницу Изборног већа факултета и размотавам "филм у глави". Ту је и Деканат и Интерна Б клиника у којој сам почео да радим 1981. године. То је клиника за коју је везан цео мој стручни век. Од студентских радова код ментора професора Лалића и Слијепчевића. И војска кад се служи, ту у близини је Школа санитарних официра. Између два рата, ту се налазила Општа државна болница. Медицински факултет је основан 1920. године. Тада је почело зидање и посебних клиника. Најлепша, Хистофизолошког института никада није обновљена у својој лепоти, док је Интерна Б клиника саграђена по узору на клинику у Варшави. Одлукама тадашњих српских власти овај део врачарског платоа био је намењен за градњу болница. Камен темељац за нову зграду Клиничког центра постављен је 1974. године – казује донедавни министар здравља.

За Милосављевића, поред свих бура и недаћа које је претрпео, Београд је доживео да се уздигне изнад свега што је нагризало његово ткиво. Успео је да сачува своје аутентичне и доминантне црте. Остао је тачка у којој се срећу различите културе.

– Нема разлога да се застиди од Будимпеште, Братиславе, Прага, од градова са дужом традицијом. Не упоређујем, хоћу да кажем –Београд је успео да опстане. Добро је да је тако. Он је и даље најатрактивније место у Србији. Пружа прилику сваком човеку да потврди своје професионалне вредности и квалитете. Доказати се професионално у Београду има посебну тежину. Људи кад-тад од себе дају оно најбоље – сматра наш саговорник.

Шта квари слику метрополе?

– Имам осећај нелагоде и срама када прелазим "Газелу" и видим оне фавеле. То је наша велика брука и срамота. Знам да је било покушаја да се тај проблем реши, али док год људи буду живели у онаквим условима, то никоме не служи на част. То јесте ружна страна живота у великим градовима, али озбиљно уређени велегради нађу начина да се са тиме изборе. То су комунални проблеми који морају бити решени. Београд то не би смео да заборавља – истиче Милосављевић.

Он је мишљења да су растом бруто националног дохотка, и Београд захватиле две "бољке" потрошачког друштва и великог саобраћаја. Који су приоритети у  даљем развоју?

– Познато је да се у свим престоницама концентрише око 70 одсто економске моћи те државе. У Београду није лако бити градска власт. Поготово, после Бранка Пешића који је у свом мандату направио "Газелу" и остао упечатљив као личност. Пред београдским властима зато стоји велики задатак. Успели су Београду да врате активизам. Престоница заслужује да има метро, обилазницу, као и више мостова преко Саве и Дунава. То су све скупе инвестиције. Нажалост, Београд је у годинама изобиља, макар оно било и виртуелно, пропустио прилику да добије метро. Данас би, уверен сам, потпуно другачије изгледао – говори Томица Милосављевић који зграду САНУ сматра архитектонским драгуљом првог реда.