Њене ноте путују светом

Да би се потанко испричао музички живот Исидоре Жебељан(1967) простора никад довољно. Зато само један лапидаран увод: ова композиторка је намлађи члан САНУ, аутор је 30 разноликих дела(Песма путника у ноћи, Скомрашка игра, Коњи Светог Марка, Дух из тикве, На Дунаву шајка, Нове Ладине песме, опера "Зора Д."...), њену музику изводили су истакнути солисти и ансамбли (Academy of Saint Martin in the Fields, Симфонијски оркестар РАИ – Торино, London Brass, Brodsky Quartet, Nieuw Ensemble Amsterdam…). "Зора Д." је прва српска опера која је светску премијеру имала у иностранству(Амстердам, 2003), у режији чувеног Дејвида Паунтнија, који ради за највеће оперске куће света. И већина других поменутих дела прво извођење имали су у свету. Исидора Жебељан је велико музичко име и у театру и на филму. Троструки је лауреат Стеријине награде. И њен педагошки рад: доцент је на београдском ФМУ, на Катедри за композицију и оркестрацију.

ИНТЕРВЈУ

Лепоту и оригиналност Ваше музике као да су пре препознавали странци него ми сами. Је ли лакше било освајати свет?

– Никада није постојала препрека да се моја музика овде изводи. Напротив, још од студентских дана доживљавала је подршку широког круга музичара а, можда највише, саме публике. И моја позоришна музика наилазила је на добар пријем, о чему сведочи број представа за које сам писала. Права интеракција са публиком је увек постојала. Једино где бих могла да препознам да је моја музика, донедавно, била игнорисана јесте део уског круга музиколога, што ми није важно, јер моја и њихова заинтересованост за музику не потичу из истог извора. Препознавање елемената оригиналности моје музике, међутим, јесте дошло од страних музичара и публике. Вероватно зато што западна друштва, а самим тим и њихови уметници и интелектуалци, мање  робују предрасудама, слушању музике приступају чисто, без унапред задатих очекивања. Ова друштва су изграђена на антипаланачким идејама слободног и храброг мишљења. Тамо је конкуренција огромна, присутна је разноврсност, самим тим и могућност упоређења. Неки сјајни догађаји су се одиграли са мојом музиком у иностранству, али постоји још много уметничких поља која бих волела да истражим и досегнем.

Данас сте најмлађа међу "бесмртнима". Јесу ли то нова крила Вашој уметности или постоји и страх да се не "успавате" на ловорикама?

– Чињеница да сам постала дописни члан САНУ представља за мене велику част, јер је то признање стигло од установе и људи које ценим и поштујем. Што се тиче вашег питања, одговор лежи у чињеници да је уметник увек сам са собом и да је, за своја уметничка чињења и нечињења, одговоран једино Богу и у зависности од сопственог осећања страхопоштовања према суочавању са Божјим ликом после смрти, он се понаша и дела.

На таквом месту, колико се може урадити за општу ствар, музичку?

– Још увек не знам одговор на то питање. Академије би требало да буду установе од највишег угледа, те да се мишљења и ставови њихових чланова са пажњом слушају (не нужно и усвајају). То нам говоре примери разних академија из прошлости и садашњости  – напр. Ајнштајн је био члан Пруске академије, док  је Шведска академија, која одлучује о Нобеловој награди, очигледно веома уважавана у целом свету. Ми смо се, међутим, специјализовали за уништавање сваког ауторитета, од наставника у школама до патријарха. Залагање за поштовање ауторитета не значи да треба да постоје неприкосновени ауторитети, дакле, да неинтелигентне или нечасне људе и њихове поступке треба аболирати само због припадања некој важној установи, али ни установе не треба да буду омаловажаване због неодговорних појединаца. Без поштовања ауторитета, без препознавања и прихватања значајних људи и дела наше прошлости и садашњости, као и институција, нећемо моћи да се уврстимо у ред цивилизованих народа. Наша је огромна невоља што се "комунистички револуционарни" дух деструкције толико запатио, па свака следећа генерација сматра чак својом дужношћу да извршава нова вредновања великих уметника наше прошлости, наравно увек искључиво из тренутне идеолошке, тј. квазиуметничке визуре. Стално смо осуђени да духовно сличне догађаје бележимо увек изнова по "први пут". Дакле, унижавање и поништавање свега што "нисмо ми" (јер овакви поступци су увек одлика групе) у Србији је и даље веома модерно. Од тога у ком ће се правцу наше друштво даље развијати зависи и одговор на ваше питање. Ја, свакако, имам огромну вољу да учиним све што је у мојој моћи да се, пре свега, најбоља српска музика представи како нама самима, тако и свету.

Нека од Ваших дела имају питорескне наслове, готово као слике у галерији. Из појединих као да се чује хук историје и легенди. Колико се и "оком" пише музика?

– Увек прво пишем музику, њом самом се инспиришем, а наслове дајем на крају, тек када је музика готова, па не могу да потврдим вашу претпоставку. Међутим, многи несвесни елементи су увек присутни и свакако је могуће да разне манифестације живота постају део инспирације, без воље, али из љубави или из потребе.

У Вашем опусу је и такозвана примењена музика (театар, филм...), волите и диригентску палицу, такође да седнете за клавир... Када се лично најлепше осећате?

– Највише волим смену ових догађања, јер то значи да сам стално у музици, да имам могућност да јој се из разних углова приближавам и да је на другачије начине доживљавам.

Је ли на видику још нека светска премијера... – у свету?

– Да, али замолила бих вас да о томе говоримо када довршим музику. Није добро говорити о делима у настајању, јер, као у бајкама, она треба да остану тајна до самог краја да би усхићење током отварања последњих врата било право.

А када сте само слушалац: шта је Ваш избор?

– Месијан, Лигети, Ксенакис, Јаначек, Прокофјев, Пуланк, Трајковић, Де Фаља, Гершвин, Куртаг, Радић, Шостакович, Перт, Стравински, Бах, Рајх, Марић, Пучини, Росини, Куленовић, Верди, Вивалди, Обрадовић, Леонин, Перотин, Монтеверди...

--------------------------------------------------------------------------

Ненадокнадиво време

Шта бисте најпре променили на нашој музичкој сцени?

– Многе промене су неопходне и тог би се посла требало што пре прихватити. Пре свега, музичка педагогија мора да се подигне на виши ниво. Било би сјајно када би се на ФМУ довели и неки изврсни професори из иностранства, у својству сталних предавача. Затим, вредносни критеријуми су погубљени, а то се десило због недостатка праве конкуренције и разноврсности – и у програмима и у људима. Један од ретких свежих и здравих сегмената музичког живота чине наши извођачи који су студирали у иностранству, као и они који нису имали ту прилику али су нашли воље и снаге да се интересују за нова стремљења у музичком свету. Највише оскудевамо у знању и зато је потребно уложити много енергије, да би се победила фрустрација, незадовољство и сујета самих музичара, али и читавог друштва, које коначно треба да проживи негативну катарзу суочавања са сопственим незнањем, примитивизмом, самим тим и малим доприносом високој култури цивилизације. Веома је важно и организовање богатог музичког живота, представљање највећих светских достигнућа, пре свега опере, јер у томе смо сасвим заостали. Врхунске оперске продукције данас су чудесне, моћније и занимљивије од филмова (напр. представе са фестивала из Салцбурга или Брегенца, редитељa Ричарда Џонсa или Вилиja Декерa). Основна ствар је омогућавање протока информација и људи у свим правцима. Ако не будемо сами успоставили праве вредносне критеријуме, они ће једног дана стићи из Европске уније у виду огромне конкуренције, која ће нас онда натерати на све ове потезе, а тада ће се поново губити огромно, ненадокнадиво време.