Крупни план

Одувек су празници били од посебног значаја за једну заједницу: у старим цивилизацијама, уз њихов магијско-ритуални карактер, много је био важнији тренутак који је означавао њено обнављање, што је значило једну врсту поновног рађања, како за појединца тако и за цео колектив. Ако је први печат празницима дао стари Египат, који су пре свега били везани за владавину једног фараона, пошто се веровало да од њене успешности зависи све – од тога да ли ће се Нил у одређено време излити и исхранити целу заједницу, до оних најситнијих ствари које чине живот појединца – античка Грчка их је обликовала тако да митос и логос својом хармонијом подаре исто то грчком демосу.

Иако смо, као што је познато, од Грка све научили, у веку иза нас и на почетку 21. више се понашамо као наследници старих Римљана него Грка. Пророци су одмах спремни да говоре о пропасти и казни за недолично понашање, док бисмо ми радије у данашњем слављењу празника видели досаду и засићеност савременог човека технологијом која га ослобађа многих ствари и даје вишак слободног времена које, ако се креативно не користи, рађа досаду.

Једно је досада као естетичка категорија; уосталом Пруст и Џојс су то најбоље показали; а друго кад као невидљива паучина обавије људске животе. Данашњи човек предаје се неумереној прослави празника да би заборавио свакодневну муку преживљавања, а богати да би свој празан живот нечим испунили.

Најбоља дефиниција била би да су данашњи празници симболички фастфуд, односно да нису ништа друго до "брза храна" савременог човека. Томе су прилагођени нови мегамаркети у нашем граду – брзо задовољиш потребе стомака, а онда кренеш да купујеш и само купујеш, све док гвоздена колица не буду пуна. Онда сав срећан плаћаш неком од новчаних картица и озарена лица излазиш на улицу са најлон кесама у рукама. Што више кеса, то већа озареност на лицу и чак неко блазирано осећање среће, над којом лебди још једна велика победа куповине! Нажалост, велике куповине од једног до другог празника попримиле су значење неке врсте победе, само што нико не размишља и не мисли над чим. Ни о каквој победи није реч, већ о нашим празним животима, које у данашњем времену већина нема чим да попуни. На крају свега тога, вече се завршава са турбо-фолк музиком и петардама, да би се сутра сви ти назови слављеници осећали празни, као што се осећају већину дана у години.

У томе је главна разлика између некадашњих и данашњих слављења празника – духовно јединство и пуноћа духа и тела који су били циљ, пре свих, грчке цивилизације, временом су потпуно изгубили првобитно значење и претворили се у нови облик "гладијаторских игара", тиме што се свом првом комшији доказује да нас неумерена потрошња чини значајнијим и већим од њега.

Ова Нова година и све што ју је пратило, од политичких до неких других закулисних игара, дефинитивно је показала да смо и ми постали део Маклуановог "глобалног села". Имамо потрошаче који живе зарад потрошње; имамо несносне предновогодишње гужве, у којима се колона аутомобила протеже од општине Нови Београд до Зеленог венца; возаче који стрпљиво чекају, јер и то је део новог имиџа, док с пријатељима разговарају мобилним, срећни што један другог виде; имамо просјаке на сваком ћошку, као и грађани свих богатих земаља, којима су окићена јелка у кући и још већа на главном тргу једини смисао живота тих неколико празничних дана.

Да ли су сви ти људи који се толико труде да буду нападно срећни заиста срећни? Сигурно нису, јер живот није само оно што диктира потрошачка цивилизација и њени кич симболи, која не празни само наше џепове, већ и нашу душу. А у празној души нема места за срећу; нема места низашта што је не тако давно, можда мање од пола века, било симбол људског. Лажна је слобода која се храни новцем и колачићима Марије Антоанете. У томе је и иронија данашњих славља – они који понекад немају ни за хлеб приуште себи за празник и колаче, па и торту. Између "мека", као заштитног знака америчке лажне културе, и европских колача, које је последња француска краљица иронично препоручила гладној париској сиротињи, своје гладне и сите дане у једној малој балканској земљи броји већина њених грађана.