Жена златних руку

ВРАЊЕ – Целог свог живота, за време школовања, па запослења и сада у браку, млада Славица Марковић из Врања тежила је да буде најбоља. Сплет економских околности је утицао на то да се њен животни сан на почетку сопственог породичног  живота промени.

Фабрика обуће "Коштана" је пропала, а Славица остала без посла. Ослањајући се на знање и веште руке почела је да ради оно што најбоље зна и уме: да прави намештај, слика, хекла, шије и тако надомести изгубљену плату у оскудном кућном буџету.
– Велика ствар је хармонија и разумевање у породици. Ја имам изузетну подршку супруга Слађана који ми, када не могу да стигнем све да урадим – помаже, јер се муштерији жури, а то је за наше добро – каже Славица Марковић, показујући нам свој мали породични бизнис.

У дому Слађана и Славице Марковић који одише топлином и правом домаћинском, како каже, врањанском атмосфером, све што је урађено је 90 одсто Славичиних руку дело. Од сточића за телевизор, пиће, цвеће, кухиње, висећих делова, бара, рама за огледало, везене и хеклане ствари, икебане, цветни аранжмани, пита, самса, домаћа сарма, па и врањски ситни колачи су њених златних руку дело.

Славичина школска другарица Весна Тасић каже да Цака (како зову овде Славицу) све што очима види – рукама ствара. Ненадмашна је када на стругу обрађује дрво, када слика, плете, хекла, кува. Овај стваралачки нерв Цака је наследила од оца столара, по многима генијалца у свом послу.

Још као мала Славица је сате проводила са оцем у радионици посматрајући га како ради. Хтела је да се и она укључи, али јој отац није дозвољавао сматрајући да за њу оштре машине могу бити фаталне. Но, Славица се није дала уплашити. Кришом, да је отац не види, на стругу је дорадила једну од његових мајсторија, сачекала је повољну прилику и показала му рад. Отац се одушевио и истог момента између њих двоје је склопљен "ортаклук", али се од тада комадни намештај радио по Славичиним нацртима.

–Можете замислити које је интересовање било због мог ангажовања. У то време смо били на тако добром гласу да просто нисмо могли да удовољимо жељама муштерија. По мојим нацртима и креацијама опремали смо бутике и кафиће, а подједнако добро смо производили комадни намештај – витрине, сточиће, полице и друго – каже Славица и додаје да јој је отац тада од мотора, мешалице за бетон и веш-машине направио специјалан струг. То је помогло да поштујемо све рокове према муштеријама.

Уз осмех, ова млада жена прича да је онда за стругом са маском  и другим заштитним средствима изгледала као марсовац, што је муштеријама било смешно, па се уз осмех и послови брзо склапали. Удајом Славица је у супругу Слађану пронашла сродну душу. Имали су скоро истоветне жеље и идеје када су почели да уређују кућу. Заједнички су се поново латили струга и израђивали неопходне комаде намештаја. Славица је правила оне најситније – сточиће, хоклице, комодице, полице... за које мушкарци немају стрпљења и живаца. Почеле су да долазе комшије и пријатељи који су се дивили умећу домаћице, а један од њих није могао да отрпи када је видео шта је све урађено па је на врањанском прокоментарисао:

"Аманте бре људи, на вас паре човек не може да ви узме".Све што је потребно за кућу Славица сама ради. Истовремено док све то ради не напушта је жеља за сликарством. Учествујући на колонијама она је учила и усавршавала рад на штафелају. Њене слике су постале тражене од колекционара и радо виђене на колективним изложбама. Најбољим сликама је украсила зидове свог дома, тако да цела кућа подсећа на галерију. Неке слике на велико наваљивање прода и тиме знатно попуни кућни буџет. Не стиди се да уради који комад намештаја, исхекла или сашије и тако заради. То јој је велико задовољство, али и егзистенција. каже да има још мало породичних обавеза, а онда ће настојати да отвори продавницу ретких поклона које ће сама правити.