Žena zlatnih ruku

VRANjE – Celog svog života, za vreme školovanja, pa zaposlenja i sada u braku, mlada Slavica Marković iz Vranja težila je da bude najbolja. Splet ekonomskih okolnosti je uticao na to da se njen životni san na početku sopstvenog porodičnog  života promeni.

Fabrika obuće "Koštana" je propala, a Slavica ostala bez posla. Oslanjajući se na znanje i vešte ruke počela je da radi ono što najbolje zna i ume: da pravi nameštaj, slika, hekla, šije i tako nadomesti izgubljenu platu u oskudnom kućnom budžetu.
– Velika stvar je harmonija i razumevanje u porodici. Ja imam izuzetnu podršku supruga Slađana koji mi, kada ne mogu da stignem sve da uradim – pomaže, jer se mušteriji žuri, a to je za naše dobro – kaže Slavica Marković, pokazujući nam svoj mali porodični biznis.

U domu Slađana i Slavice Marković koji odiše toplinom i pravom domaćinskom, kako kaže, vranjanskom atmosferom, sve što je urađeno je 90 odsto Slavičinih ruku delo. Od stočića za televizor, piće, cveće, kuhinje, visećih delova, bara, rama za ogledalo, vezene i heklane stvari, ikebane, cvetni aranžmani, pita, samsa, domaća sarma, pa i vranjski sitni kolači su njenih zlatnih ruku delo.

Slavičina školska drugarica Vesna Tasić kaže da Caka (kako zovu ovde Slavicu) sve što očima vidi – rukama stvara. Nenadmašna je kada na strugu obrađuje drvo, kada slika, plete, hekla, kuva. Ovaj stvaralački nerv Caka je nasledila od oca stolara, po mnogima genijalca u svom poslu.

Još kao mala Slavica je sate provodila sa ocem u radionici posmatrajući ga kako radi. Htela je da se i ona uključi, ali joj otac nije dozvoljavao smatrajući da za nju oštre mašine mogu biti fatalne. No, Slavica se nije dala uplašiti. Krišom, da je otac ne vidi, na strugu je doradila jednu od njegovih majstorija, sačekala je povoljnu priliku i pokazala mu rad. Otac se oduševio i istog momenta između njih dvoje je sklopljen "ortakluk", ali se od tada komadni nameštaj radio po Slavičinim nacrtima.

–Možete zamisliti koje je interesovanje bilo zbog mog angažovanja. U to vreme smo bili na tako dobrom glasu da prosto nismo mogli da udovoljimo željama mušterija. Po mojim nacrtima i kreacijama opremali smo butike i kafiće, a podjednako dobro smo proizvodili komadni nameštaj – vitrine, stočiće, police i drugo – kaže Slavica i dodaje da joj je otac tada od motora, mešalice za beton i veš-mašine napravio specijalan strug. To je pomoglo da poštujemo sve rokove prema mušterijama.

Uz osmeh, ova mlada žena priča da je onda za strugom sa maskom  i drugim zaštitnim sredstvima izgledala kao marsovac, što je mušterijama bilo smešno, pa se uz osmeh i poslovi brzo sklapali. Udajom Slavica je u suprugu Slađanu pronašla srodnu dušu. Imali su skoro istovetne želje i ideje kada su počeli da uređuju kuću. Zajednički su se ponovo latili struga i izrađivali neophodne komade nameštaja. Slavica je pravila one najsitnije – stočiće, hoklice, komodice, police... za koje muškarci nemaju strpljenja i živaca. Počele su da dolaze komšije i prijatelji koji su se divili umeću domaćice, a jedan od njih nije mogao da otrpi kada je video šta je sve urađeno pa je na vranjanskom prokomentarisao:

"Amante bre ljudi, na vas pare čovek ne može da vi uzme".Sve što je potrebno za kuću Slavica sama radi. Istovremeno dok sve to radi ne napušta je želja za slikarstvom. Učestvujući na kolonijama ona je učila i usavršavala rad na štafelaju. Njene slike su postale tražene od kolekcionara i rado viđene na kolektivnim izložbama. Najboljim slikama je ukrasila zidove svog doma, tako da cela kuća podseća na galeriju. Neke slike na veliko navaljivanje proda i time znatno popuni kućni budžet. Ne stidi se da uradi koji komad nameštaja, ishekla ili sašije i tako zaradi. To joj je veliko zadovoljstvo, ali i egzistencija. kaže da ima još malo porodičnih obaveza, a onda će nastojati da otvori prodavnicu retkih poklona koje će sama praviti.