Прва зима окупације

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Главни град Америке нема традицију спектакуларног јавног дочека Нове године, као што је онај на њујоршком Тајмс скверу. Али, судећи по најавама које циркулишу преко Твитера, Фејсбука, СМС-а и других комуникационих канала интернет ере, сигурно добар новогодишњи провод обезбеђен је на престоничком Тргу Мекферсон, односно у истоименом парку.

„Без обзира ко сте: грађанин, професионалац, студент, активиста, родитељ, незапослени радник… сви сте добродошли. Жива музика, храна и пиће! И у 2012. нас чекају лоша економија, социјалне неправде и политичка корупција, па бар да је започнемо великом журком!”

Биће то дочек чији су домаћини активисти покрета „Окупирај Волстрит”, који су од 1. октобра овде улогорени, само око 400 метара удаљеном од Беле куће. Док је иницијална окупација у њујоршком парку Зукоти растурена акцијом полиције још 15. новембра, ова, са још многима широм Америке, истрајава и управо је ушла у своју прву зиму, демантујући првобитне прогнозе да ће се „окупатори” разићи већ са првим мразевима.

Ово вашингтонско дивље шаторско насеље, уместо да се због зиме смањује, као да се повећава. Кад сам га посетио пре неколико дана, био је попуњен готово сав расположиви парковски простор.

Око поднева, тамо је падала сипљива зимска киша, на пет степени изнад нуле. Сем дежурних, који су седели испод цирада заокупљени неким пословима, у логору није било неке живости. Ситуација се променила већ око пет по подне, када су се сви становници вратили са дневних послова у граду, спремајући се прво за „генералну скупштину”, која се увек одржава у шест.

Из шаторске кухиње је допирао изазовни мирис неког паприкаша који се крчкао у казану. Док се у граду радни дан завршавао, овде као да је тек почињао.

У полуотвореном „медијском шатору”, саговорник ми је био 26-годишњи Роберт Дили, не зато што је неки официјелни портпарол, тако нешто овде не постоји, него зато што се ту једноставно затекао. Овде су наиме сви овлашћени да говоре, ако то желе.

Роберт је био професионални возач камиона у Вермонту, држави на североистоку. Оставши без посла, отишао је у Њујорк где се прикључио покрету, да би оданде, када је тамошњи камп полиција затворила, дошао у Вашингтон, где је већ месец дана.

Сигуран је да ће овде и презимити. „Имам оно основно што је човеку потребно: храну и топло место да преспавам.” На моје питање значи ли то да његов шатор има грејање, одговора да му тако нешто није потребно: у врећи за спавање, уз додатни покривач, сасвим му је, вели, удобно.

Примећујем да су, за разлику од октобра, када су подлога биле само цираде, шатори сада дрвеним палетама одвојени од расквашеног тла, што станарима обезбеђује какву-такву топлотну изолацију. Према Робертовој процени, овде сваке ноћи преспава у просеку око 150 људи.

Он је иначе оптимиста. „Покрет је још у повоју, ово су тек наши беби кораци”, образлаже и тврди да је „окупација” већ доста постигла, а највећи успех је то што је његова идеја постала важна политичка тема.

Покрет „Окупирај Волстрит” је несумњиво политички догађај године у Америци, као први грађански протест који оспорава оно чиме се она пред светом највише хвали: њен економски и политички систем.

Слоган „Ми смо 99 одсто”, који има и свој контрапункт, „један одсто”, постао је метафора за економске неједнакости и на политички дневни ред ставио оно што се донедавно само успут помињало: да је систем последњих деценија тако „наштимован” да иде на руку само једном постотку најбогатијих на штету 99 одсто Американца који живе само од својих плата.

„Апсурдно је да је у рукама један одсто 40 процената националног богатства”, пише у „Декларацији окупације Вашингтона” усвојеној 1. новембра. „У нашем изборном систему новац који кандидати за своје кампање добијају од мултинационалних корпорација и богатих појединаца обезвређује вољу народа… Спрега између јавних функционера, лобиста и бизнисмена не служи интересима америчког народа… Финансијске куће су прокоцкале наше уштеђевине, станове и економију, а влада им је дозволила да приватизују профит и социјализују ризик…”

Покрет признаје да нема одговора на питање како да се систем поправи – али нема га ни било ко други. Његове методе не подржавају сви, али анкете показују да „тиха већина” одобрава његову поруку.

На политичкој сцени, републиканци, који све чешће показују да су заступници прокажених „један одсто”, „окупаторе” сматрају „доколичарима који нападају полицију, дрогирају се и загађују јавне паркове”.

Демократе, иако су окупације противтежа конзервативној „Чајанки” која усмерава десницу, оклевају да сасвим пригрле покрет, чиме, по свему судећи, пропуштају шансу да стекну утицајног партнера.

Кад сам Роберта Дилија упитао да ли Барака Обаму сматра савезником или противником, одговорио ми је да „у овом моменту немамо никог другог сем њега”. „Мени се много свиђао онај Обама из кампање, али ме као председник није много импресионирао. Упркос томе, мислим да он остаје нада.”

На улазу у парк који је претворен у „окупациони” логор стоји табла са натписом „Ремоделирамо демократију, извините за наш (ваш) неред”.