Prva zima okupacije

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Glavni grad Amerike nema tradiciju spektakularnog javnog dočeka Nove godine, kao što je onaj na njujorškom Tajms skveru. Ali, sudeći po najavama koje cirkulišu preko Tvitera, Fejsbuka, SMS-a i drugih komunikacionih kanala internet ere, sigurno dobar novogodišnji provod obezbeđen je na prestoničkom Trgu Mekferson, odnosno u istoimenom parku.

„Bez obzira ko ste: građanin, profesionalac, student, aktivista, roditelj, nezaposleni radnik… svi ste dobrodošli. Živa muzika, hrana i piće! I u 2012. nas čekaju loša ekonomija, socijalne nepravde i politička korupcija, pa bar da je započnemo velikom žurkom!”

Biće to doček čiji su domaćini aktivisti pokreta „Okupiraj Volstrit”, koji su od 1. oktobra ovde ulogoreni, samo oko 400 metara udaljenom od Bele kuće. Dok je inicijalna okupacija u njujorškom parku Zukoti rasturena akcijom policije još 15. novembra, ova, sa još mnogima širom Amerike, istrajava i upravo je ušla u svoju prvu zimu, demantujući prvobitne prognoze da će se „okupatori” razići već sa prvim mrazevima.

Ovo vašingtonsko divlje šatorsko naselje, umesto da se zbog zime smanjuje, kao da se povećava. Kad sam ga posetio pre nekoliko dana, bio je popunjen gotovo sav raspoloživi parkovski prostor.

Oko podneva, tamo je padala sipljiva zimska kiša, na pet stepeni iznad nule. Sem dežurnih, koji su sedeli ispod cirada zaokupljeni nekim poslovima, u logoru nije bilo neke živosti. Situacija se promenila već oko pet po podne, kada su se svi stanovnici vratili sa dnevnih poslova u gradu, spremajući se prvo za „generalnu skupštinu”, koja se uvek održava u šest.

Iz šatorske kuhinje je dopirao izazovni miris nekog paprikaša koji se krčkao u kazanu. Dok se u gradu radni dan završavao, ovde kao da je tek počinjao.

U poluotvorenom „medijskom šatoru”, sagovornik mi je bio 26-godišnji Robert Dili, ne zato što je neki oficijelni portparol, tako nešto ovde ne postoji, nego zato što se tu jednostavno zatekao. Ovde su naime svi ovlašćeni da govore, ako to žele.

Robert je bio profesionalni vozač kamiona u Vermontu, državi na severoistoku. Ostavši bez posla, otišao je u Njujork gde se priključio pokretu, da bi odande, kada je tamošnji kamp policija zatvorila, došao u Vašington, gde je već mesec dana.

Siguran je da će ovde i prezimiti. „Imam ono osnovno što je čoveku potrebno: hranu i toplo mesto da prespavam.” Na moje pitanje znači li to da njegov šator ima grejanje, odgovora da mu tako nešto nije potrebno: u vreći za spavanje, uz dodatni pokrivač, sasvim mu je, veli, udobno.

Primećujem da su, za razliku od oktobra, kada su podloga bile samo cirade, šatori sada drvenim paletama odvojeni od raskvašenog tla, što stanarima obezbeđuje kakvu-takvu toplotnu izolaciju. Prema Robertovoj proceni, ovde svake noći prespava u proseku oko 150 ljudi.

On je inače optimista. „Pokret je još u povoju, ovo su tek naši bebi koraci”, obrazlaže i tvrdi da je „okupacija” već dosta postigla, a najveći uspeh je to što je njegova ideja postala važna politička tema.

Pokret „Okupiraj Volstrit” je nesumnjivo politički događaj godine u Americi, kao prvi građanski protest koji osporava ono čime se ona pred svetom najviše hvali: njen ekonomski i politički sistem.

Slogan „Mi smo 99 odsto”, koji ima i svoj kontrapunkt, „jedan odsto”, postao je metafora za ekonomske nejednakosti i na politički dnevni red stavio ono što se donedavno samo usput pominjalo: da je sistem poslednjih decenija tako „naštimovan” da ide na ruku samo jednom postotku najbogatijih na štetu 99 odsto Amerikanca koji žive samo od svojih plata.

„Apsurdno je da je u rukama jedan odsto 40 procenata nacionalnog bogatstva”, piše u „Deklaraciji okupacije Vašingtona” usvojenoj 1. novembra. „U našem izbornom sistemu novac koji kandidati za svoje kampanje dobijaju od multinacionalnih korporacija i bogatih pojedinaca obezvređuje volju naroda… Sprega između javnih funkcionera, lobista i biznismena ne služi interesima američkog naroda… Finansijske kuće su prokockale naše ušteđevine, stanove i ekonomiju, a vlada im je dozvolila da privatizuju profit i socijalizuju rizik…”

Pokret priznaje da nema odgovora na pitanje kako da se sistem popravi – ali nema ga ni bilo ko drugi. Njegove metode ne podržavaju svi, ali ankete pokazuju da „tiha većina” odobrava njegovu poruku.

Na političkoj sceni, republikanci, koji sve češće pokazuju da su zastupnici prokaženih „jedan odsto”, „okupatore” smatraju „dokoličarima koji napadaju policiju, drogiraju se i zagađuju javne parkove”.

Demokrate, iako su okupacije protivteža konzervativnoj „Čajanki” koja usmerava desnicu, oklevaju da sasvim prigrle pokret, čime, po svemu sudeći, propuštaju šansu da steknu uticajnog partnera.

Kad sam Roberta Dilija upitao da li Baraka Obamu smatra saveznikom ili protivnikom, odgovorio mi je da „u ovom momentu nemamo nikog drugog sem njega”. „Meni se mnogo sviđao onaj Obama iz kampanje, ali me kao predsednik nije mnogo impresionirao. Uprkos tome, mislim da on ostaje nada.”

Na ulazu u park koji je pretvoren u „okupacioni” logor stoji tabla sa natpisom „Remodeliramo demokratiju, izvinite za naš (vaš) nered”.