Лаушевић тужио Црну Гору Европском суду

БЕОГРАД – Глумац Жарко Лаушевић је Европском суду у Стразбуру поднео представку против Црне Горе, у којој је осуђен на 13 година затвора, због бројних кршења људских права пошто је спречен да остварује зајамчено право на делотворан правни лек.

Поступак по тој представци, која је актом Европског суда за људска права потврђена у августу прошле године, је у току, наводи се у писаној изјави Лаушевићевог адвоката из Погорице Владана Бојића коју је доставио Танјугу.

Адвокат Владан Бојић је детаљно указао на непоступање црногорских правосудних органа по бројним захтевима Лаушевића почев од 2001. године и истовремено поздравио одлуку председника Србије Бориса Тадића о његовом помиловању.

Бојић је указао да је Лаушевић спречен да остварује своје, по свим законима и међународним документима, зајамчено право на делотворан правни лек који је поднео Савезном државном тужиоцу Југославије за подизање Захтева за заштиту законитости процесуира пред Савезним судом СРЈ, „противправним и скандалозним Расписом председника Врховног суда Црне Горе 2. марта 2001”.

Сви захтеви Савезног државног тужиоца да надлежне судске инстанце Црне Горе доставе спис зарад подизања захтева за заштиту законитости су потпуно незаконито осујећени, наводи Бојић.

Лаушевић је зато поднео Уставну жалбу Уставном суду Црне Горе 2003. која је одбачена са импликацијиом да је ствар у надлежности Савезног уставног суда.

Потом је поднео Уставну жалбу Савезном уставном суду која је остала нерешена и завршила у архиву, због престанка постојања те судске инстанце и конституисања државне заједнице Србије и Црне Горе, навео је Бојић и додао да је Лаушевић затим поднео Уставну жалбу Суду државне заједнице СЦГ, која је због распада и те државне заједнице остала нерешена и такође завршила у архиву.

Након доношења Устава Црне Горе 2007. и Закона о Уставном суду 2008. Лаушевић је поднео Уставну жалбу Уставном суду Црне Горе која је 28. јанура 2010. одбачена с обраложењем да Црна Гора одговара само за повреде оних људских права кршених након ступања на снагу њеног Устава.

То је учињено тако, иако је у пракси Европског суда, била неспорно у питању трајна радња нечињења у европској пракси издефинисана трајном повредом и зато је Лаушевић поднео Представку Европском суду за заштиту људских права у Стразбуру 16. јула 2010. потврђену Актом тог суда 10. августа 2010. и процес је у редовном току, указао је Бојић.

Даље подсећа да је у време Лаушевићевог лишавања слободе у САД 2. јула 2009. републички јавни тужилац Србије 31. августа 2009. поднео Захтев за заштиту законитости Врховном суду Србије и Захтев за одлагање извршења спорне пресуде Трећем општинском суду.

РЈТ Србије је замолницом 22. априла 2010. затражило списе предмета ради одлучивања по захтеву од Црне Горе и Вишег суда у Подгорици, али је замолница одбијена уз образложење да уколико Србија сматра да је казна изречена пресудом коју треба да изврши према свом резиденту и држављанину превисока, има могућност да на то утиче само кроз институте амнестије, помиловања и условног отпуста.

Истог става је било и црногорско Министарство правде чиме је РЈТ Србије приморан да одустане од захтева.

Министарство правде Црне Горе је пре 11 дана, 19. децембра заузело став да та држава не налази за потребно да предузима било какве радње извршења пресуде којом је осуђен Лаушевић, казао је Бојић.

То министарство је указало да је Уговором који та држава има Србијом о међусобном извршавању судских одлука у кривичним стварима предвиђено да ће се правноснажне судске одлуке пре 3. јуна 2006. извршавати у државама уговорницама као домаће пресуде.

Али, истим тим уговором у чл. 4. ст. 2 је утврђено да само држава изрицања (Црна Гора) има искључиво право да одлучује о ванредним правним средствима.

„Тако је финално затворен било који други легалан и примерен правни пут за заштиту и исправљање грубо прекршеног Лаушевићевог права, сем акта о помиловању. Председник Србије је овим актом зауставио даљу правну агонију и предупредио нове. Овим чином је отклоњена повреда једног од основних међународно гарантованих људских права на делотворан правни лек”, наводи се у сапштењу Бојића.

Ипак, како је додаје, „несрећа свих страдалника те кобне судбоносне ноћи 30. јула 1993. је остала да заувек траје у свим душама унесрећених породица и у уништеном животу и тегобној прогоњеној души Жарка Лаушевића, док год он постоји”.