Брамерцов Митровдан у Србији

Најтеже поглавље у сарадњи Србије са Хагом окончано је у години за нама, изручењем преосталих оптуженика. Иза кулиса посета хашких тужилаца, од чијих је оцена два пута годишње стрепила читава нација, остали су мало познати детаљи о томе како су вођене велике и тешке правне битке, како су се у преговорима низале победе и порази, али и понека анегдота. Јер, тужиоци, истражитељи, обавештајци, портпароли и сви други званичници ипак су – само људи.

Коме је „звонило” код Карле дел Понте, ко је био симпатичан њој, а ко Сержу Брамерцу, ко је први пришао шведском столу на Брионима и како је у кабинету тужиоца Владимира Вукчевића замало полетела пепељара, за „Политику” откривају извори из прве руке.

Карла дел Понте, сећају се српски званичници, волела је да их „постројава” па су, као студенти на испиту, улазили један по један у кабинет Владимира Вукчевића како би је извештавали о свом раду. Међутим, бескомпромисној тужитељки, која је подигла све хашке оптужнице и дочекала већину оптуженика у Схевенингену, није пошло за руком једно – да у тој соби запали цигарету. После напетих сусрета, Карла дел Понте попушила је цигарету испред тоалета Тужилаштва за ратне злочине. Друштво су јој правили припадници њеног обезбеђења и неколико српских полицајаца.

Да ли због честих цигарет-пауза или не, један од „студената” није стигао на „испит”. Био је то директор полиције Милорад Вељовић, који је дошао на ред последњи, после шефа БИА Радета Булатовића, када је Карлина сатница већ предвиђала полазак на нови састанак у владу. „Жао ми је, звонило је”, рекао је Вељовић и отишао низ ходник.

И поред врло тврдих ставова, Карла дел Понте изгубила је правну битку са Вукчевићем, када је инсистирала да у оптужници нашег тужилаштва злочин на „Овчари” буде окарактерисан као заједнички злочиначки подухват, што је знатно тежа квалификација од оне која је касније прихваћена. Одустала је од те намере после „контранапада” Вукчевићевог тима и аргумената из нашег закона.

Карла дел Понте остала је упамћена и по томе да је у Београду посебно волела колаче, али тек пошто се увери у њихову исправност. Вукчевић и Булатовић сећају се како је тужитељка држала колач, чекајући да десерт за сваки случај прво проба један од њих двојице. Искусни обавештајац Булатовић знао је да су колачи прошли безбедносну контролу. Загризао је свој колач, па је и тужитељка могла да одахне.

Сви се слажу у једном, за разлику од Сержа Брамерца, Карла дел Понте симпатисала је тужиоца Вукчевића, а посебно његовог портпарола Бруна Векарића. Тако је Векарић једини српски званичник који јој је отишао у посету у Аргентину, где је постављена као амбасадор Швајцарске.

Поред хашких оптуженика, несрећу да буде на „црној листи” Карле дел Понте, имао је Веселин Мрдак, први заменик тужиоца Вукчевића. У једном жестоком правном дуелу, она је подигла пепељару која је била на столу и повикала: „И ја сам под стресом!”.

Ко јој је симпатичан, а ко не, показала је и на скупу тужилаца на Брионима, када је наредила да, мимо предвиђеног протокола, Мрдак буде премештен на друго место, како би она седела поред Вукчевића. Није се одвајала од њега ни касније, у археолошком налазишту, где је хрватски тужилац Младен Бајић за своје госте приредио вечеру под ведрим небом. Док су се портпароли Бруно Векарић и Антон Никифоров служили, Дел Понтеова је на италијанском коментарисала апетит овог првог: „Бруно манђаре, манђаре”. Смех за столом зачуо се после Вукчевићевог одговора: „Бруно манђаре, е Никифоров манђаре, манђаре егалитаре”.

Састав тима тужиоца Вукчевића донекле се променио када је Дел Понтеову заменио Брамерц. Док је тужитељка најрадије разговарала са Вукчевићем и Векарићем, нови тужилац се најбоље разумео са официрима за везу Иваном Дузлевским, Бојаном Лапчевићем, а са посебним симпатијама се односио према Снежани Станојковић.

Иза кулиса познат је Брамерцов не баш пријатељски однос према Бруну Векарићу, који му се „замерио” још када је јавно прокоментарисао да је ослобађајућа пресуда Рамушу Харадинају – скандалозна.

„Добар портпарол мора да зна када да ћути”, негодовао је Брамерц, али се Векарић није обазирао.

„Када будем ћутао, знаћете да сам умро”, одговорио је портпарол.

Брамерц је своју „глад” за хашким оптуженицима показао и приликом посете Кореји која ни на који начин није била повезана са хашким обавезама Србије. Учесници тог скупа били су изненађени када је он своје излагање, без икаквог повода, започео критикујући нашу земљу зато што су неки оптуженици тада још били на слободи, због чега је протестовао председник Удружења тужилаца Србије, Горан Илић.

И после предаје последње двојице оптуженика, Брамерц је наставио помно да прати збивања у Србији, па је замерио Вукчевићу када је у медијима објављена прича о серији убистава сведока у случају познатом као „Дукађини”, из предмета против Харадинаја, коме се у Хагу поново суди за злочине над Србима. Разговор је кренуо непредвиђеним током.

„Тај случај није ушао у ткиво наше оптужнице!”, љутио се Брамерц.

„А зашто није?”, питали су наши тужиоци, подсећајући Брамерца да је хашко тужилаштво преузело наш предмет „Овчара” јер им је то тада одговарало за случај „Шљиванчанин” и да би требало да исто правило важи и за злочине над Србима у предмету „Харадинај”.

„То питајте Карлу дел Понте”, казао је Брамерц, који иначе не пропушта прилику да нагласи да је, као тужилац, самосталан у својим одлукама.

Велики окршај догодио се и на последњем састанку у Београду, када се Брамерц интересовао за истрагу против јатака Младића и Хаџића. Било је то на Митровдан, српску славу познату и као хајдучки растанак, па је хашком тужиоцу кроз шалу објашњена симболика таквих разговора баш на тај дан. Брамерц је донекле попустио тек када је Вукчевић инсистирао да су јатаци проблем Србије и прочитао му пун назив Акционог тима који гласи – Акциони тим за лоцирање, хапшење и изручење хашких оптуженика.

„Нисам чуо да је ико питао Хрвате ко је скривао Готовину”, казао је Вукчевић на крају.

Ипак, у последњем извештају пред Саветом безбедности нису изостале кључне речи, да је сарадња Србије са Хагом – потпуна.

Доротеа Чарнић