Отворити архиве Озне

У Србији је недавно покренута иницијатива да се јавности отворе државни архиви из послератног периода, од 1945. до 1955. године. Ову иницијативу покренуло је педесетак научника и интелектуалца, који траже да се покрене јавна дискусија о томе шта од досијеа које су својевремено прикупиле тајне службе отворити да би се расветлио тај период из наше прошлости. Многе тајне из година после Другог светског рата скривене су у овим архивама.

Један од покретача иницијативе историчар Срђан Цветковић, из Центра за критично мишљење, подсећа да је пре три године Безбедосноинформативна агенција, пред очима јавности, предала архивску грађу из послератног периода Државном архиву Србије и Архиву града Београда, али она још није доступна истраживачима. Изговори су различити – од техничких, друштвених до политичких. Стално се објашњава да је за отварање архива потребно донети закон који би регулисао начин коришћења те грађе, наводно, да се не би угрозила безбедност још увек живих актера или потомака.

– Нема више никаквог разлога да архиве након шездесет година не буду доступне истраживачима из тог занимљивог послератног периода који је познат по репресији – истиче овај историчар.

Цветковић сматра да ту има и инертности, али и страха да не дође до неких друштвених турбуленција. По његовом мишљењу, мало је вероватно да би доступност већем делу архивске грађе могла да изазове неке веће друштвене потресе, будући да држава СФРЈ, када су прикупљана досијеа, више не постоји, па ни она друга која је из ње произашла. Остало је још неколико живих актера из тог периода и они су у годинама.

Отварање архивске грађе истраживачима би помогло да демистификују приче о жртвама послератне репресије, пошто се оне с једне стране умањују, а с друге стране преувеличавају. Будући да проучава репресију, која је била један од стубова послератног комунистичког режима, Цветковић сматра да без отварања архивске грађе из тог времена не може да се сазна ни права истина о томе како се режим обрачунавао са својим политичким противницима, што је још увек табу тема.

По његовом мишљењу, интересантни би били извештаји Озне од 1944. до 1955. године. У тим извештајима може се пронаћи како су се нижи органи ове тајне службе обраћали вишим са питањем колико људи треба стрељати. Озна се обраћала и судовима са захтевом да напишу пресуде људима и то након њиховог стрељања.

– Такве ствари су пронађене у извештајима Озне за Словенију и Хрватску. Пошто су оне биле део бивше државе, методологија рада била је иста и у Србији, где сигурно постоје извештаји са терена, али у које ми немамо увид. Имамо право да сумњамо да је у Србији то било интензивније у односу на Хрватску и Словенију с обзиром на став комуниста о великосрпском хегемонизму и њиховом отпору према Србији као монархистичкој држави.

У Словенији је након отварања досијеа био покренут процес против високог бившег начелника Озне Митје Рибичича, наводно, због репресије, што је изазвало велико интересовање јавности али је процес касније обустављен.
У земљама некадашњег комунистичког блока постоје захтеви да се отворе досијеи које су својевремено прикупиле тајне полицијске службе. Процес суочавања и јасног раскида са прошлошћу осетљиво је и оспоравано питање у свим посткомунистичким земљама, износи се у извештају који је недавно објавио Центар за демократију и помирење у југоисточној Европи.

Интересовање јавности је огромно јер је само једна владина агенција добила 80.000 молби прошле године од људи који би желели да добију приступ документима Штазија, источнонемачке тајне полиције.

У Мађарској, један опозициони лист је "открио" тадашњег премијера Петера Међешија као официра тајне полиције из комунистичког доба. Премијер Ференц Ђурчањ је обећао да ће дозволити приступ јавности досијеима, али од тада је мало тога учињено да се они отворе.

Бугарска је требало да објави досијеа 2002. године, али одговарајуће службе никада нису поступиле у складу са том одлуком, наводећи "процедуралне тешкоће". У Пољској се разматра закон којим би се омогућио приступ досијеима већем броју заинтересованих.

У Румунији ово питање није разматрано све до 2004. године. Сада када ова земља треба да уђе у Европску унију, појачава се притисак, а једна национална комисија покушава да прегледа архиве Чаушескуове тајне полиције. Тако се, на пример, испоставило да је један угледни бивши новинар Би-Би-Сија, својевремено познат као оштар критичар Чаушескуа, шпијунирао пријатеље. И Мона Муска, бивши министар културе и реформатор, изјавила је недавно да је усмено обавештавала Секуритатеу о страним студентима када је била професор у Темишвару.

Румунски председник Трајан Басеску позвао је на отварање досијеа свештеника различитих вера које је сачинила Секуритатеа за коју се верује да је регрутовала многе свештенике да шпијунирају за њу у време комунистичке владавине, када ја атеизам био званична државна политика.