Otvoriti arhive Ozne

U Srbiji je nedavno pokrenuta inicijativa da se javnosti otvore državni arhivi iz posleratnog perioda, od 1945. do 1955. godine. Ovu inicijativu pokrenulo je pedesetak naučnika i intelektualca, koji traže da se pokrene javna diskusija o tome šta od dosijea koje su svojevremeno prikupile tajne službe otvoriti da bi se rasvetlio taj period iz naše prošlosti. Mnoge tajne iz godina posle Drugog svetskog rata skrivene su u ovim arhivama.

Jedan od pokretača inicijative istoričar Srđan Cvetković, iz Centra za kritično mišljenje, podseća da je pre tri godine Bezbedosnoinformativna agencija, pred očima javnosti, predala arhivsku građu iz posleratnog perioda Državnom arhivu Srbije i Arhivu grada Beograda, ali ona još nije dostupna istraživačima. Izgovori su različiti – od tehničkih, društvenih do političkih. Stalno se objašnjava da je za otvaranje arhiva potrebno doneti zakon koji bi regulisao način korišćenja te građe, navodno, da se ne bi ugrozila bezbednost još uvek živih aktera ili potomaka.

– Nema više nikakvog razloga da arhive nakon šezdeset godina ne budu dostupne istraživačima iz tog zanimljivog posleratnog perioda koji je poznat po represiji – ističe ovaj istoričar.

Cvetković smatra da tu ima i inertnosti, ali i straha da ne dođe do nekih društvenih turbulencija. Po njegovom mišljenju, malo je verovatno da bi dostupnost većem delu arhivske građe mogla da izazove neke veće društvene potrese, budući da država SFRJ, kada su prikupljana dosijea, više ne postoji, pa ni ona druga koja je iz nje proizašla. Ostalo je još nekoliko živih aktera iz tog perioda i oni su u godinama.

Otvaranje arhivske građe istraživačima bi pomoglo da demistifikuju priče o žrtvama posleratne represije, pošto se one s jedne strane umanjuju, a s druge strane preuveličavaju. Budući da proučava represiju, koja je bila jedan od stubova posleratnog komunističkog režima, Cvetković smatra da bez otvaranja arhivske građe iz tog vremena ne može da se sazna ni prava istina o tome kako se režim obračunavao sa svojim političkim protivnicima, što je još uvek tabu tema.

Po njegovom mišljenju, interesantni bi bili izveštaji Ozne od 1944. do 1955. godine. U tim izveštajima može se pronaći kako su se niži organi ove tajne službe obraćali višim sa pitanjem koliko ljudi treba streljati. Ozna se obraćala i sudovima sa zahtevom da napišu presude ljudima i to nakon njihovog streljanja.

– Takve stvari su pronađene u izveštajima Ozne za Sloveniju i Hrvatsku. Pošto su one bile deo bivše države, metodologija rada bila je ista i u Srbiji, gde sigurno postoje izveštaji sa terena, ali u koje mi nemamo uvid. Imamo pravo da sumnjamo da je u Srbiji to bilo intenzivnije u odnosu na Hrvatsku i Sloveniju s obzirom na stav komunista o velikosrpskom hegemonizmu i njihovom otporu prema Srbiji kao monarhističkoj državi.

U Sloveniji je nakon otvaranja dosijea bio pokrenut proces protiv visokog bivšeg načelnika Ozne Mitje Ribičiča, navodno, zbog represije, što je izazvalo veliko interesovanje javnosti ali je proces kasnije obustavljen.
U zemljama nekadašnjeg komunističkog bloka postoje zahtevi da se otvore dosijei koje su svojevremeno prikupile tajne policijske službe. Proces suočavanja i jasnog raskida sa prošlošću osetljivo je i osporavano pitanje u svim postkomunističkim zemljama, iznosi se u izveštaju koji je nedavno objavio Centar za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi.

Interesovanje javnosti je ogromno jer je samo jedna vladina agencija dobila 80.000 molbi prošle godine od ljudi koji bi želeli da dobiju pristup dokumentima Štazija, istočnonemačke tajne policije.

U Mađarskoj, jedan opozicioni list je "otkrio" tadašnjeg premijera Petera Međešija kao oficira tajne policije iz komunističkog doba. Premijer Ferenc Đurčanj je obećao da će dozvoliti pristup javnosti dosijeima, ali od tada je malo toga učinjeno da se oni otvore.

Bugarska je trebalo da objavi dosijea 2002. godine, ali odgovarajuće službe nikada nisu postupile u skladu sa tom odlukom, navodeći "proceduralne teškoće". U Poljskoj se razmatra zakon kojim bi se omogućio pristup dosijeima većem broju zainteresovanih.

U Rumuniji ovo pitanje nije razmatrano sve do 2004. godine. Sada kada ova zemlja treba da uđe u Evropsku uniju, pojačava se pritisak, a jedna nacionalna komisija pokušava da pregleda arhive Čaušeskuove tajne policije. Tako se, na primer, ispostavilo da je jedan ugledni bivši novinar Bi-Bi-Sija, svojevremeno poznat kao oštar kritičar Čaušeskua, špijunirao prijatelje. I Mona Muska, bivši ministar kulture i reformator, izjavila je nedavno da je usmeno obaveštavala Sekuritateu o stranim studentima kada je bila profesor u Temišvaru.

Rumunski predsednik Trajan Basesku pozvao je na otvaranje dosijea sveštenika različitih vera koje je sačinila Sekuritatea za koju se veruje da je regrutovala mnoge sveštenike da špijuniraju za nju u vreme komunističke vladavine, kada ja ateizam bio zvanična državna politika.