Студирање преко „блекберија”

Индекс Технолошког универзитета у Монтереју до пре неколико година није било могуће добити уколико приликом уписа кандидат нема лаптоп. Данас је улазница мобилни телефон „блекбери”, јер студенти могу да буду удаљени хиљаде километара, али морају да буду у току са предавањима и домаћим задацима.

Др Миленко Панић, „професор емеритус” и директор Центра за истраживање и пословну сарадњу са Европом овог највећег и најскупљег приватног универзитета у Мексику, обишао је ових дана Универзитет у Београду и Мегатренд универзитет, са предлогом да се повежу универзитети, али и привреде две земље.

– Ми смо први у свету, 2008. године увели студирање преко мобилног телефона. И Американци и Европљани се чуде када дођу на наше факултете, јер у настави примењујемо задњу реч технологије. Испити су сваког месеца, предавања су обавезна, студент може само два пута у семестру да одсуствује јер нећемо да студирају седам до осам година, већ четири и по. Наши студенти морају да имају 480 сати праксе и у обавези су да један семестар оду у иностранство – прича овај инжењер електротехнике, иначе некадашњи дугогодишњи директор „Чајевца”.

У Мексико је дошао 1985. године као представник Привредне коморе Југославије за централну Америку и Карибе и био је тамо до распада СФРЈ. Када се поставило питање коју земљу представља, а он је био босански кадар, канцеларија је затворена, а Панић се на кратко вратио прво у Бањалуку, па у Београд. Крајем 1992. године се са породицом дефинитивно сели у Мексико, где добија посао у фирми породице Салинас, треће најбогатије фамилије у Мексику. Данас има обичај да каже да му је Роберто Салинс Прајс, аутор чувене теорије да Троја није у Азији већ Југославији, као рођени брат. Ћерка ради на универзитету и удата је за Мексиканца, а унук говори српски и планира овде да студира. Син је повукао на супругу која је студирала музику у Загребу, па у Лос Анђелесу компонује, пева и свира буквално све познате инструменте, а ожењен је девојком из Бајине Баште.

– На Универзитет сам дошао када сам се јавио на оглас где су тражени ванредни професори 1994. године. Прво сам предавао предмет „Билатерални и мултилатерарни уговори”, студенти су ме добро оценили, а онда су уследили и други, па трећи предмет и данас држим предавања на свим нивоима студија – прича др Панић.

Студенти оцењују професоре анонимно, оценама од један (ретко ко има) до седам (најлошија оцена). Панићева прва оцена је била 1,3, после чега је уследило и звање редовног професора. Данас су му оцене од 1,3 до 1,0. Иначе, прича нам саговорник, студентске оцене су од један до 100, с тим што се пролази тек од 60.

Овај универзитет је основала група бизнисмена 1943. године како би школовали кадрове за потребе фабрика у овом граду. Налази се на око 1.000 километара од Сијудад Мексика, ка граници са САД. Данас је ово универзитетски систем са више од 300.000 студената који се школују у 33 кампуса, има 15 технолошких паркова, четири сопствена сателитска канала у оквиру виртуелног универзитета и универзитет за запослене. Академцима су на располагању буквално све познате научне дисциплине, од права до медицине, а „технолошки” у називу универзитета је задржан као бренд. Годишња школарина је 15.000 долара.

– Ја већ 10 година водим студенте по Европи, јер овај регион има добре универзитете и ми већ четврту генерацију дајемо стипендије студентима за школовање у Мексику. Мој и циљ мог ректора, др Артура Молине је повезивање не само универзитета, већ и земаља и привреда. У плану нам је да идуће године оснујемо Центар за сарадњу Мексика и нашег универзитета са централном и источном Европом, са седиштем у Београду – објашњава овај професор и додаје да очекује да се успостави размена студената, професора, истраживача, рад на заједничким пројектима…

Као претходница читаве идеје, у октобру је у овај Универзитет био домаћин ректорима 10 универзитета из Чешке, Словеније, Хрватске, Србије, Пољске, Словачке, Мађарске, Русије.

----------------------------------------------

Сусрет са сестром после 44 године

Панић је дете са Козаре, чији су живот обележили ужаси Другог светског рата. Отац, партизан, је преживео Аушвиц, а мајка Јасеновац у којем су јој одузели децу – троје је нашла, али не и годину и по дана стару ћерку Драгицу. Када су крајем осамдесетих отворене књиге Црвеног крста у Загребу, установљено је да је Драгица данас Вера, усвојено дете добростојеће загребачке породице. После почетног шока, порицања и ДНК анализе две сестре, Панић је тада долетео из Мексика и поново загрлио сестру после 44 године. У офанзиви на Козари је погинуло 33.000 људи и њима у спомен је подигнут споменик висок 33 метара, на којем су исписана имена 16 Панића. Драгица – Вера је, пошто је открила своје право порекло, отишла на овај споменик и прецртала своје име и презиме.