Како отпустити техничку владу

Да не дужим са закључком, ја стварно мислим да очување Косова и Метохије уопште није добар изговор за то што четири месеца након избора Србија није добила нову владу. Ако је у овој држави свако питање сем Косова и Метохије од другоразредног значаја, и ако свака државна обавеза може да чека колико год то Коштуница и Тадић пожеле, онда ово више и није држава! Наставите ли овим путем, уважена именована господо, разградићете много више него што сте саградили, иако нас напрестано убеђујете у супротно. Да којим случајем нисмо читали Андерсена, можда бисте нас и преварили. Али читали смо, па вас јасно видимо. Као, ви шијете ли шијете, кад оно, гле чуда, Србија све даље од нове владе...

Није да се већ раније нисмо на то навикли, напротив. Сетимо се само колико су дуго ову земљу водили ликови чија је заједничка карактеристика то што данас ни имена не можемо да им се сетимо. Или како је било случајева да више од годину дана (од маја 1996. до јула 1997.) буквално нико не буде гувернер Народне банке тадашње СРЈ, а да тај нечувени скандал никоме чак ни не засмета. Или како смо мирно гледали како привредна активност полако тавори негде око бедних хиљаду долара по становнику, без икаквог изгледа да се ствари поправе. Велика државна питања и онда су била одличан параван за све остало.

Они су то другачије видели. "Танјуг (Београд). Како је саопштио Савезни секретаријат за информисање, констатовано је да се економска политика за ову (1998) годину успешно остварује у квалитативном (!!! - ДП) погледу, јер су њени основни циљеви постигнути, а то су стабилност цена и курса и даљи раст стандарда становништва". Ооооој, животе! Инфлација је те године била 52 одсто, а црни курс је скочио са 5,2 на 8 динара за марку, и он је депресирао 54 одсто! Тадашњи гувернер је баш тих дана изјавио да је за њега скок немачке марке ,,донекле мистерија", док су дилери испред саме Народне банке, малтене испод његовог прозора, тихо зујали: "д’визе, д’визе"... Језиво, зар не? Негде у исто време, активирана је уредба којом се могао забранити рад медија који "негативно утичу на спремност грађана да чувају територијални интегритет и суверенитет СРЈ", а злогласни Вучићев Закон о информисању, Милошевићеви камиони с песком и још увек незнано чији снајперисти тек су вребали своје праве, велике жртве. Да прескочим онај најгори део, тек, до октобра 2000. године, инфлација је достигла 144 одсто. Пред сам одлазак, уредбу о либерализацији цена потписује Војислав Шешељ, у лику потпредседника владе који је, међутим, на ту функцију дао оставку још годину дана раније, па ником ништа.

Зашто би се сада поново требало враћати уназад? Откуда магистру Велимиру Илићу право да нам помера памет и најављује коалицију са ликовима из претходног пасуса, зар их није он лично багерима и камењем отерао с власти! И чему служе те приче да би ово стање могло да траје све до новембра? Који се то виши интерес крије иза тога? Косово и Метохија, једини наш виши интерес, са овим ама баш никакве везе нема, како се то јасно види, драги наши шнајдери нове српске владе. Од јавног интереса овде нема ни слова ј...

Како сада привући стране инвеститоре и обезбедити Србији одрживи раст? Покушајте да замислите неког инвеститора који управо размишља да ли да дође у Србију. У Србију? Јел’ то беше она земља где ни владу не могу да саставе, не, не, то је она Србија где радници штрајковима разбијају већ уговорене (али изгледа сумњиве) тендерске приватизације. Или је то она Србија где су радници, да цитирам "спремни да бране своје интересе чак и радикалним потезима, као што је паљење Робних кућа", а да нико чак и не помисли да се то зове - тероризам! Не, не, ипак је то Србија која формира нови бренд, под радним именом "скандалозне продаје државних пакета акција", где је већ забележено неколико значајних референци. А онда замислите да страни инвеститори стварно и не дођу. И да запосленост настави да пада, као што ће се десити. Шта ће онда бити са нама док ви, онако занесени, и даље састављате владу која мора бити партијски чиста, ако већ ничег друго чистог ту више нема.

А ко би то био помислио оне давне, 1990. године, када смо у вама препознали онај образован и културан свет који ће једнога дана знати да дефинише и да заштити јавни интерес, уз то да нас достојно представи свету. Који ће знати да се правила игре никада не смеју баш толико обесмишљавати, јер дата реч и јавни интерес обавезују. Да, управо зато смо и тада, и сада, гласали за вас. Отпуштени сте.