Новогодишња ноћ на радном месту

У најрадоснијим тренуцима док се испраћа стара и дочекује нова година, када се огромна већина становништва весели уз богату трпезу и песму, мали број људи новогодишње славље проводи – на послу. Они су различитих професија, старосног доба и пола, једни добровољно пристају да за празник раде, а други „извуку краћу шибицу”... За веселу већину они су анонимни и тек понеко можда помисли на њих и запита се да ли би живот и у тим највеселијим тренуцима без тог малог броја дежурних могао да функционише.

Жељко Марић је старешина смене Топлане „Нови Београд” која је у саставу државног предузећа „Београдске електране”. Због свог искуства, стручности и функције коју обавља, Жељку је постало некако природно да му се често заломи да главно новогодишње весеље проведе на радном месту. Већ је престао да броји колико је нових година дочекао у компјутерској сали, одакле се управља процесом производње топлотне енергије.

– Од диспечерског центра добијамо налог за рад, односно, поједностављено, где треба да појачамо, где да смањимо проток топлотне енергије – објашњава Жељко. – По инсталисаној снази, Топлана „Нови Београд” је највећа појединачна топлана у Европи, а одавде се покрива више од половине београдског грејног подручја.

Имајући у виду све ове податке, као и чињеницу да се у току новогодишње ноћи радијатори не хладе, јасно је колико је значајно радно место Жељка Марића. Он се не жали, чак каже да је режим рада у току новогодишње ноћи лаганији него обичним данима.

– Знате, ви и код куће имате обавеза, тако да је логично да их има и овде. А како се распоређујемо? По неким уобичајеним критеријумима, мада некако гледамо да ми ожењени мало више погурамо баш за ту ноћ, да пустимо ове момке мало у провод. А и овде буде и хране и пића, наравно без алкохола – прича Жељко.

Када је уписао Угоститељско-туристичку школу, разредни старешина је Браниславу Собочану и другарима саопштио: „Децо, пошто сте се одлучили за овај позив, заборавите шта је то Нова година или било који празник, јер ћете управо тим данима имати највише посла”. И показало се да није празна прича. Собочан је данас шеф кухиње ресторана „Литл беј” и тешко да може да се присети када је последњи пут дочекао нову годину са друштвом или фамилијом. Сваког 31. децембра Бане је на радном месту.

– Временом се човек навикне и онда та чињеница да припремате добар залогај за госта постаје задовољство – прича Бане. – Знате како се каже: „Конобари добијају бакшиш, а за куваре је бакшиш празан тањир”. Наравно, то је више као шала јер осим што смо колеге, ми смо и другари и све делимо. Када је реч о раду 31. децембра, напето је само првих неколико сати, а после све иде како треба. А кад завршимо посао, онда се и ми опустимо са преосталим гостима, па падне и понека песма за персонал.

Новогодишња ноћ последњих година многима је, нарочито млађем свету, незамислива без градског превоза. А свим тим аутобусима, трамвајима и тролејбусима који возе кроз „најлуђу ноћ” управља се са једног места – из Диспечерског центра Градског саобраћајног предузећа „Београд”.

– Субота, недеља или празник, свеједно је – каже Радован Стојадиновић, главни диспечер ГСП-а, међу колегама познат по томе што нове године дочекује на радном месту. – У последње време, откако је постало уобичајено славље на трговима, обезбеђујемо појачан превоз те ноћи, а неке линије раде без престанка. Нема ту неких великих гужви, али обавеза постоји јер су грађани навикли да и те вечери имају превоз.

Прича Радован како је двоје Београђана после једног дочека, негде око пет изјутра, ушло у дупли односно зглобни трамвај. Заузели су своја места у „приколици”, а онда су позвали диспечерски центар и панично пријавили да трамвај иде сам, да нема возача. Изгледа да су се баш добро провели те ноћи...

Музиканти и Нова година – некако не иде једно без другог. Београдски гитариста Слободан – Слоба Буквић за дочек не ради само ако је, далеко било, болестан. У почетку је, признаје, прихватао да свира 31. децембра због пара, а касније, као члан оркестра „Маринада”, и није баш имао много избора.

– Рок обожавам, а народњаке свирам за лову – признаје Слоба.

Прича да се са колегама из оркестра толико усавршио да су последњих година почели једноставно да се играју на сцени и да са инструментима изводе бравуре. До деведесетих су свирали песме о оној Југославији, а онда су примат преузеле српске нумере. А у поноћ, зна се: „Марш на Дрину”.

– Ранијих година су се, када откуца 12 сати, сви гости кафане грлили, љубили и честитали Нову годину једни другима. Данас се пољупци и честитке задржавају за столом. Људи су се отуђили чак и у кафани. Ваљда ће и то проћи једном...

Милан Јанковић