Стеван Раичковић на Калемегдану

На Калемегдану, по дивном, сунчаном, јануарском дану, у присуству великог броја писаца, откривена је биста песника Стевана Раичковића (1928–2007), рад вајара Александра Зарина. Преко пута је биста Милоша Црњанског (1893–1977), а у непосредној близини су и бисте: Милоша Н. Ђурића (1892–1967), Симеона Роксандића (1874–1943), Јанка Веселиновића (1862–1905), Ђуре Јакшића (1832–1878), Борисава Станковића (1876–1927), Алексе Шантића (1868–1924)... Бисту је открио песник Матија Бећковић, а Раичковићеве стихове казивао је Милан Цаци Михаиловић.

Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века у атељеу Александра Зарина, код Топчидерске звезде, недељом у подне, подсетио је Матија Бећковић, састајала се група београдских уметника – вајара, сликара, глумаца и писаца. Од песника долазили су Стеван Раичковић, Скендер Куленовић, Душан Радовић и он. Убрзо се показало да то није било само обично састајање пријатеља, него и сусрет мајстора са својим моделима. Наиме, Александар Зарин је аутор најуспелијих споменика подигнутих песницима. Међу њима се издвајају први и последњи. Први је Бранку Радичевићу на Калемегдану, који је открио Иво Андрић, а последњи Десанки Максимовић у Ваљеву. Оба су рађена у камену. Уследили су бронзани Ђура Јакшић у Српској Црњи и Змај у Новом Саду и још покоја биста, међу којима и она Алексе Шантића, на неколико корака одавде, коју је открио Скендер Куленовић.

Танјугова архивска фотографија из 1982: Душко Радовић, Стеван Раичковић, Матија Бећковић и Александар Зарин

Кад се одужио песницима прохујалих времена, Зарин је дошао на идеју да овековечи песнике савременике, чије је бисте радио по живим моделима. Први је био песник Стеван Раичковић с којим је био и најближи, а на неки начин Стеван је стајао и иза целе замисли и постао нека врста главног уредника ове бронзане едиције.

После смрти скулптора и његових модела, бисте су се из атељеа разишле свака на своју страну. Скендер је отишао на Козару, Душко Радовић у своје позориште на Ташмајдану, а Стевана Раичковића, ево, на Калемегдану. Неуморни шетач, Стеван Раичковић, прошао је безброј пута и овом стазом и верујем, да је сам бирао место за себе, ово би изабрао. Знао је где је чија биста, ко је има, а ко још нема, и чинило се да већег признања за њега нема, чак и онда кад је оваква почаст изгубила нешто од негдашње важности и сјаја.

Нема, додао је Бећковић, аутобиографскијег песника од Стевана Раичковића. Држећи се себе и свог лика своју бисту вајао је готово колико и Зарин, не устежући се да деликатног скулптора повуче за рукав, да дода или изостави неку црту како би копија била што вернија оригиналу. Тај дубоки доживљај био је инспирација за поему „Разговор с иловачом”, коју је читао и као своју приступну беседу у САНУ, називајући је једном од својих „најогољенијих аутобиографија”:

Ти ћеш уместо мене овде бити

Да носиш мој лик кад ја будем глина!

Оно место које заузима у српској поезији – Стеван Раичковић је добио и на Калемегдану. И кад би постављене бисте у српском песничком Пантеону проговориле – и Бранко, и Војислав, и Лаза, и Милош, и Алекса, и Јован – у један глас би узвикнули: Достојан!

Стеван Раичковић, рекао је на крају Бећковић, остаје овде да сања своју бронзану успаванку и призива осталу песничку братију, да му се придруже на калемегданским стазама, како би се бели град белео међу градовима као Бели анђео међу анђелима, а српски песници међу песницима!

Ово је лепа прилика да подсетимо да је Српскa књижевнa задругa, крајем новембра, 2007. године, упутила писмо Секретаријату за културу Скупштине града Београда у којем предлаже постављање три спомен-обележја великом српском песнику, књижевнику и академику Стевану Раичковићу, који је преминуо о Ђурђевдану 2007. године. СКЗ је тада предложила да се постави „песникова клупа на Славији”, биста на Калемегдану и спомен-плоча на згради у којој је живео, у Улици Светог Саве 19.

У Српској књижевној задрузи, „Просвети”, „Нолиту”, Матици српској објавио је своје најпознатије песничке књиге: „Песма тишине” (1952), „Балада о предвечерју” (1955), „Касно лето” (1958), „Тиса” (1961), „Камена успаванка” (1963), „Стихови” (1964), „Пролази реком лађа” (1967), „Варке” (1967), „Записи о Црном Владимиру” (1971), „Случајни мемоари” (1978), „Точак за мучење” (1981)…

Свакодневна стаза Стевана Раичковића, којом је он ишао на посао, шетао, сретао сапутнике, смишљао и памтио речи, риме, стихове – била је од Улице Светога Саве и Славије, дуж Краља Милана, где му је била Српска књижевна задруга, преко Теразија, до Чика Љубине, где је био запослен у „Просвети”, и до Кнез-Михаилове, где је био члан Српске академије наука и уметности.

Скулптуру „Песникова клупа на Славији” требало би поставити испред старог хотела „Славија”, где је Раичковић имао обичај да застане, седне, посматра живи прстен и круг великог београдског трга – нашег и сопственог живота.

Године 1999, 15. маја, док је Београд био под бомбама, Раичковић је написао песму „Торзо (II)”:

            На тргу Славије: у дубокој тмини

            Седим сам на клупи... ко да сам једини...

            Кад ми срце замре... мисао ми почне

            Да куца на обе кости слепоочне...

            А кад се и она расплине у мраку:

            Седим... као део клупе... налик знаку...

У тренутку када се предлог појавио, Секретаријат за културу Скупштине града Београда споро је, бирократски, реаговао, а са предлогом се није сложио ни песников син – Милош Раичковић, пијаниста који живи у Њујорку. Један од предлога Српске књижевне задруге је остварен, остају ова друга два.