Злочин и казна

Последњи дани старе године били су посвећени, и више него што је то потребно, „случају Лаушевић” и његовој књизи распродатој у стотину хиљада примерака, на чему би му позавидео и сам Достојевски.

Поред тога што их обојицу спаја затворско искуство (Достојевски је због делатности у кругу анархистичних „петрашеваца” био осуђен на смртну казну касније замењену сибирским прогонством), и њихове јунаке повезује сличан усуд.

Раскољников из романа „Злочин и казна” убио је, због усрећитељске идеје којом треба да се одвоји жито од кукоља, друштвену штеточину, бабу зеленашицу чијим би новцем помогао другим младим људима, самозвано преузевши на себе улогу али и терет егзекутора и извршиоца ,,правде”. Лаушевићев преступ није тако морално софистициран, иако код читалаца његова исповест изазива сличну емпатију, потпомогнуту мучеништвом преступника, који кроз искрену исповест, грижу савести и тегобан живот потом, заувек обележен насилним проливањем туђе крви, постаје жртва достојна античке трагедије.

Лик романа Достојевског је млади студент права, његов будући позив адвоката (до којег, нажалост, никад неће стићи), захтевао би много глумачког умећа. За разлику од Роћка Раскољникова кога руководи наполеоновска идеја чишћења човечанства од штеточина, Лаушевић није ишао тако далеко. Он је посрнуо у обичној кафанској тучи, незаобилазном фолклорном топосу наших крајева, где се мужјачење исказује с мање или више витештва, наравно само уколико учесници не поседују оружје. Залуд чојство и јунаштво, залуд наравоученије о топузу и траговима нечовештва кад из пиштоља може да пуца и голобрадо дете!

Кафански обрачуни су опевани у многим нашим (кафанским) песмама, сцене по којима се памте домаћи филмови јесу призори сечења вена на поломљену флашу или разбијање глава по друмским „црноталасним” механама. Ни у животу није друкчије, има доста оних којима је пресела кафанска чаша. Само се сетимо познатог певача Душана Прелевића који је у једној од туча изгубио око. Такође, и глумца Драгана Максимовића (прославила га је улога у „Петријином венцу”) који је, ненаоружан, узевши у заштиту малтретиране Циганчиће, претучен до смрти. Можда је овај други, такође глумац, озбиљнo схватио Чеховљево драмско упозорење да пушка која виси у првом чину, у последњем мора да опали.

Иако је Лаушевићева књига достигла астрономски тираж, нико се озбиљно није позабавио литерарним квалитетима њеног садржаја. Данас радије пишу о писцу него о његовим књигама јер они који се баве рекламом не читају те књиге. Личност оног који ју је написао више их интересује од књиге, нарочито ако је у питању даровит глумац, с необичном, скоро холивудском сторијом, онај који је подједнако добро био Милош Обилић у филму о Косову, и проблематични свети Сава у драми Синише Ковачевића.

Глумац у свести гледаоца престаје да буде личност и постаје улога, гледалац га често поистовећује с ликом којег овај игра на сцени. А оно што је проклетство веће од несталности његовог видљивог умећа јесте да и сам глумац поверује у виртуелну страну своје личности, у то и да је он творац речи које изговара, да су то заправо лично његове речи. У томе лежи опасност да се заигра и преигра, и да се, као на сцени, овлада невероватном сигурношћу која, ако је без Бога, уверава да смо способни на све, чак и да, ако животна драма то налаже, потегнемо пиштољ.

Ако је веровати Шекспиру да је живот позориште а људи у њему само глумци, онда се позориште и живот преклапају у оној опасној тачки на којој се, у животу после последњег чина, не пале светла у сали. Публика аплаудира али никад нисмо сигурни ко изазива дивљење, глумац или лик.

Како је требало поступити? Са пиштољем или без њега, бити ил’ не бити, где „бити” означава хладнокрвну приправност на постојање у свету где опасност вреба на сваком кораку, а „не бити” све оно што стаје под појам „душа”, између осталог, одсуство сваке прагматичности увек способне да аргументује насиље? Не знам. Нисам ваљда паметнија од Хамлета. Књижевност ме је научила да посматрам и размишљам, никако да пресуђујем и закључујем. Убедила ме је да су праве и велике мисли које нам се роје по глави управо оне које остају без одговора.