Пљачкали смо, па шта!

Све донедавно чинило се да се о приватизацији у Русији коју је цео свет назвао пљачкашком – зна све. Борис Березовски и Роман Абрамович потрудили су се да свима покажу како, ипак, о томе знају – мало.

Записничар у Високом суду у Лондону, бележећи изјаве двојице бивших пријатеља (и њихових сведока), написао је прву аутентичну историју руских деведесетих година!

Одједном су се, као у криминалном роману, сложиле коцкице, сав прљави веш је испливао, све оно што се одувек знало, али се није могло доказати јер су актери били довољно лукави да не остављају писмене трагове, признала су двојица олигарха енглеском судији пред препуном салом публике и новинара.

Сведочења актера овог необичног судског спора читају се као прави криминални роман. Колико само вреди податак (прави или измишљени) да је у легализацији 1,3 милијарде долара датих Березовском на име „крише”, рекета, учествовао нико други до бивши председник Уједињених Арапских Емирата шеик Саид бин Султан ал Нахајан који је службенику једне од западних банака у којој је новац „опран” уместо пасоша показао новчаницу са својим ликом!

Или признањеАбрамовича да у посао са алуминијумом никад не би ушао без Патаркацишвилија („ортака” и кума Бориса Березовског), „јер су тамо свака три дана некога убијали”!

Ништа мање нису занимљиве ни следеће секвенце.

Абрамовичев адвокат пита Березовског: „Да ли је тачно да сте дали Кремљу мито од 500 милиона долара за приватизацију нафтне компаније?“

Березовски:  „Да.“

Адвокат: „Да ли је истина да је ваш бивши колега, коме сте дуговали скоро милијарду долара, погинуо под околностима које ни до сада нису разјашњене?“

Березовски, потпуно мирно одговара: „Да“.

Адвокат: „А да ли су ваши пословни партнери (набраја имена) ишчезли без трага деведесетих година?“

Березовски:  „Да.“

Ни адвокат Березовског није ништа мање информисан. Он пита Абрамовича:

„Да ли је тачно да сте имали неколико компанија и да сте исту нафту по неколико пута продавали сами себи?“

Абрамович: „Да... али то је све могло да се ради у оквиру руског законодавства тог времена.“

Адвокат: „Да ли је истина да сте сарађивали са таквим и таквим структурама (набраја неколико компанија за које се зна да су припадале криминалцима) и да су њихови акционари, један за другим, погинули на загонетан начин?“

Абрамович, поново са осмехом: „Да.“

Нема питања на које су ови „честити” бизнисмени одбили да одговоре – све је јасно као на длану – крађе, убиства, фалсификати, све по руским законима које су, наравно, сами и направили.

Березовски, кога је познати британски новинар Пол Хлебњиков назвао „кум Кремља”, руски је бизнисмен чија је реч у Јељциново време вредела више од председникове. Он се од 2003. налази у емиграцији у Лондону како би избегао оптужбу руског тужилаштва за преваре, прање новца, покушај насилног освајања власти.

Сада Березовски тужи свог некадашњег пријатеља и колегу да је у периоду 2000–2003. по Путиновом налогу извршио на њега притисак да прода свој удео у неколико руских компанија, међу којима су Први канал руске телевизије (тада ОРТ) и нафтна компанија „Сибњефт”, по цени далеко нижој од тржишне. Свој губитак Березовски процењује на 5,6 милијарди долара. Према оптужници, Абрамович је искористио промену политичке конјунктуре, због чега је Березовски изгубио могућност да утиче на Кремљ и морао да бежи од закона, да би га натерао да своје активе прода по веома ниској цени. Као доказ наводи да је од Абрамовича редовно добијао одређене суме новца на име дивиденди.

Оптужени Абрамович тврди међутим да Березовски никад није био сувласник „Сибњефта” и да је новац који је добијао заправо био рекет зато што је користећи свој утицај на Јељцина омогућио Абрамовичу да у бесцење купује огромне руске компаније. Исплаћиван је на име дивиденди зато што није било друге законске могућности да се капитал изнесе из земље.

Али и милијарде Березовског и Путиново учешће у његовој судбини засењени су нечим о чему, очигледно, актери нису размишљали, или им једноставно није било битно: фиксирана у записнику, њихова признања преводе схватање руске реалности из сфере гласина и сплетки у доказану истину и документа.

Више не треба доказивати да се деведесетих до богатства долазило пљачком, да је „криша” била обавезан услов за функционисање бизниса и да су правила и институције капиталистичког тржишта били ништа више од покрића за кулоарске договоре уз обавезно учешће бандита и власти.

На „Нирнбершком процесу руској економији” Березовски и Абрамович су, пред запањеним судијама, добровољно признали да су им средства за богаћење била преваре, лажи, обмане, корупција, бандитизам, уцене, прање новца, све чега су се могли сетити и што су могли да употребе.

И све тотврдећи да су им биографије „чисте као чист лист папира” и да је њихов новац поштено стечен!