Како сам опет постао комуниста

Ћале и ја крстили смо се у истом дану у кризној деведесет трећој, он не знам зашто, а ја јер сам у то доба био велики четник, а и тадашња девојка, односно моја прва девојка у животу, била је из недићевске породице, у којој се славило свако српско срање, од Светог Николе, преко Божића, па све до Ускрса. Чим сам, недуго по крштењу, први пут преварио своју прву девојку, покајао сам се и што сам у доба верности преузео њене верске обичаје, али је зато мој ћале, заједно са својом женом, од 1994. наовамо славио сваки Божић, сваки Ускрс и сваког Светог Николу.

Уредно сам долазио, изговарао празничне покличе, намерно с малим лапсусом, избегавао директно исмевање онога што новопечени српски верници раде, и, заправо, био један добар новокрштени син који новокрштеном оцу не прави беспотребна срања током његових верских ритуала.

Е, тако смо се окупили и пре два Божића и одмах после ломљења погаче у стојећем ставу, ћале је свечано објавио како престаје да пуши. Сео сам, забезекнут. Престаје да пуши? Човек који је на својој канцеларији држао налепницу „Дозвољено пушење?” После четрдесет година пута две пакле дневно? Зашто, питао сам га, је л’ ти преписао лекар. Не, одговорио ми је, сам од себе сам престао. Па шта ћеш сад, питао сам га, хоћеш да ти сролам џок. Други пут, насмејао се он и додао да је престао да пуши како би тестирао снагу своје воље. Океј, океј.

И онда смо навалили на тањире с кајмаком, ајваром, киселим купусом, белим сиром од Драганчета из сир-хале на Бајлонију и пршутом од лика са Златибора, који има тезгу одмах преко пута Драганчета, па супа, па ћуретина с млинцима или прасеће печење, не могу више ни да се сетим, али било је једно од та два, пошто трећег није ни могло бити.

Ни времена не могу да се сетим, немам појма шта је било напољу, сви ти Божићи код њега сад ми изгледају исто, јер је време било увек или сунчано, или облачно, или хладно, или не тако хладно за ово доба године, или је било снега, или снега није било, е, било је сигурно неко такво време. После смо сели у дневну собу и ћутке гледали божићни програм на телевизији и сви у соби су пушили, осим мог ћалета, новопеченог непушача и мене, који сам свој џок попушио пре доласка, па сам, ето, примећивао и такве ствари и било ми је то баш смешно.

Ћале, цар. Престао да пуши. Дошло ми и мало глупо што сам се онолико малтретирао с кокаином, а он, пљас, у једном дану, оставио пљуге. Која фаца. Свима ћу да се хвалим. Онда је стигла торта и упозорење мом ћалету после другог парчета да му је шећер повишен и да то што је црвено слово не значи да треба да изазива судбину.

После сам отишао кући. А после куће, слагаћу, била је или нека малолетница, или нека гудра или и гудра и малолетница, у сваком случају, срамотио сам свог оца, његов празник и његову челичну вољу, пред неким невидљивим очима, које су све што се тог дана дешавало могле да виде и да нам због онога што смо радили суде. Десет месеци мање недељу дана касније, на недељном ручку, ћале, који од Божића није попушио ниједну пљугу, поверио ми се како му цигарете много недостају и да, кад други пуше, а богу хвала, сви су пушили, он се мало нагне ка оном диму у соби и онда га њуши и то му је довољно да му жеља за дуваном мало спласне.

Запали пљугу, шта се малтретираш, рекао сам му. А, не, одговорио је он. Недељу дана касније , односно тачно десет месеци после Божића, мој ћале је умро. Напрасно. Кад је легао да спава. Пробудило га нешто, а онда га исто то нешто и заувек успавало. И од тадa не славим Божић. Ни славу. Ни ускрс. Једини разлог што сам се уопште с тим свим и бактао престао је да постоји. Ко ми честита верски празник, одговарам са хвала, такође. Али зато свеће за мртве, у капелици испред цркве на Новом гробљу, палим као луд.