Посвета Чарлсу Дикенсу

Лондон – „Лондон викторијанске Енглеске је био центар индустријске револуције, а Чарлс Дикенс њен сведок који је запажања о томе унео у своје романе и приче. Писао је о социјалним проблемима који прате сваки технолошки напредак и то га чини увек актуелним”, изјавио је Алекс Вернер кустос изложбе „Дикенс и Лондон”, приређене у Лондонском музеју, поводом 200 година од рођења славног писца.

Пред очима јавности је аудио-визуелна изложба која ће посетиоцима дочарати атмосферу британске престонице у Дикенсово време. Изнесене су слике, фотографије које је Чарлс Дикенс (1812–1870), „уткао” у приче, затим рукописи неких дела, као што су „Давид Коперфилд”, „Велика очекивања”, пишчев радни сто и столица, белешке о важним социјалним питањима, попут сиромаштва, проституције, као и о филантропији односно доброј вољи да се помогне ближњем.

Творац „Оливера Твиста”, „Давида Коперфилда”, „Пиквиковог клуба”, „Великих очекивања”, „Суморне куће” је, наиме, био један од првих који је писао о сиромаштву и људима из најнижих друштвених слојева тадашњег Лондона. Та тема му је била добро позната, јер је и сам био потлачен – због очевих неплаћених дугова и немогућности да се породица прехрани, морао је као дете да ради по десет сати дневно у фабрици ималина за обућу за недељну плату од свега шест шилинга или 72 пенија.

Чињеница да му је отац био у затвору због неплаћених дугова за младог Чарлса било је врло болно искуство, а питање како да отац заради новац и врати дуг када је у затвору биће полазна тачка за оштро критиковање и напад на судије, бирократију и целокупни правни систем склон корупцији.    

У викторијанском Лондону се радило и до шеснаест сати дневно, чак и на Божић. Није постојало време за породична окупљања и неговање породичних вредности. Дикенсу је то, свакако, недостајало будући да је породица првих осам година, колико је живела у енглеској области Кенту, овај празник увек проводила заједно.

Носталгију за тим срећним временима  „преточио” је у „Божићну причу”, негде преведену и као „Три духа”, односно причу о породици, божићном духу и љубави према ближњима и на тај начин Божићу вратио првобитно значење – време породичне радости и љубави.

У својим романима и причама Чарлс Дикенс је, уз критику друштва британске престонице 19. века, створио изузетно упечатљиве ликове, од смешног и доброћудног човечуљка (господин Пиквик из „Пиквик клуба”) до слинавог и дволичног чиновника, чије је име постало синоним за бљутави полтронизам и неискреност (Јураја Хип из „Давида Коперфилда”) или тврдице (Скруџ из „Божићне приче”).

На турнејама по Енглеској и Америци своја дела је читао на начин својствен ликовима које је портретисао – употребљавао је колоквијализме, необично акцентовао речи, а све пропратио манирима. То је изазивало смех код публике и показало да Дикенс вешто користио комично.     

Брилијантни описи амбијента, као и композиција романа и прича, допринели су изузетној драматичности, па су Дикенсова дела успешно пренесена на филмско платно.

„Чарлс Дикенс, тај велики књижевник викторијанске Енглеске, који је написао двадесетак романа, често је сматран дечјим писцем. Међутим, ако се довољно удубите у сваку од испричаних прича, уочићете да је Дикенсова перцепција била много дубља – теме о којима је писао су и данас актуелне”, закључују историчари књижевности.

Стела Лолић