Точкови кинеске среће

Специјално за „Политику“

Пекинг – У Кини су срећа и точкови одувек били повезани црвеном врпцом, која је симбол успешности. Када би се младић шездесетих година прошлог века одлучио на женидбу, морао је да има „три важне ствари које се окрећу”: бицикл, шиваћу машину и ручни сат. Тако опремљен, ускоро би на улазним вратима од стана, тада дакако у државном власништву, могао да окачи знак „дупле среће” и суседима објави да је постао породични човек.

„Ех, каква су то времена била”, пропустио је кроз неколико преосталих зуба Ванг Мингxи, власник првог пекиншког Музеја бицикла, 400 експоната, и протрљао смрзнуте шаке. „Бицикл је био сан. Коштао је 180 јуана, а месечни животни трошкови су износили осам. Па рачунај!”

Нисам могла да рачунам, скоро ни да мислим од хладноће, јер се његов музеју на јужном рубу Пекинга нимало не греје, а зима је већ добрано спустила живу близу нуле.

Цупкала сам с ноге на ногу, пуштајући да ме 76-годишњи Ванг сажаљиво одмери и вероватно сврста у категорију „данашњих људи”, размажених топлим собама и научених да више ништа не окрећу сами. „Возе се на четири точка уместо на два, наместо шиваће машине имају машине за веш и посуђе, а и сат иде на батерије.”

Шаком протрља нос поплавео од зиме, поглади кожно седиште првог модела гвозденог „заувек”, једне од три домаће марке бицикала из „тих времена”, и приђе ми сасвим близу, као да жели да подели конспирацију о којој се не говори исувише гласно.

„То Кина неће издржати!”

Искрено речено, у Вангов сам музеј у четврти Фенгтаи на самом југу града и дошла с питањем на уснама: јесу ли Кинези данас у својим новим аутомобилима срећнији него што су били на старим бициклима? Уживају ли они у резултатима привредног развоја којима се диви цео свет, или се осећају више као његове жртве?

Од хладноће се моја знатижеља одмах откотрљала низ прашњаву улицу, којом су камиони и аутомобили јурили утркујући се с радним јутром.

У леденом музеју је зидни сат, наравно на навијање. Одзвонио је десет пута, а газда ресторанчића преко пута запалио је ватру испод великог котла у коме ће мало касније кувати дебеле резанце.

Ручак у мање урбаном предграђу Пекинга почиње већ у једанаест, и успркос хладноћи запрљаној смрдљивим димом из пећи на угаљ, радници из околних предузећа ће оброк посркати на улици. Неко ће при томе сести на пластични троножац, а неко остати на ногама, но свима ће се једнако журити натраг на посао. Паузе су овде кратке.

„У наредних десет година сигурно ћемо морати натраг на два точка”, понавља Ванг. „Погледај данас, када се млади жене, морају одмах да имају ауто. Град је у смогу, путеви претрпани, деца предебела, људи болесни од стреса и загађења. Без сумње смо били сретнији док смо возили бицикле!”

„Радије бих плакала у бе-ем-веу него се смејала на задњем седишту бицикла!”

Овом се изјавом прошле године прославила 23-годишња манекенка Ма Нуо, када је на популарном телевизијском ријалити-шоуу „Јеси ли ти онај прави”, у коме се уживо уговарају спојеви између младића и девојака, с подсмехом одбила предлог удварача да се с њим провоза на бициклу.

Половина нације ју је месецима након тога критиковала због нескривене материјалистичке похлепе, док је друга половина бранила хвалећи њену искреност.

„Таква су времена”, коментарисали су блогери њених година. „Сви су под притиском да од свог живота начине нешто. Макар мали успех на четири точка.“

Ако је до пре петнаестак година прва асоцијација која је човеку падала на памет при помисли на Кину била бицикл и мноштво људи који се лако смеју, сада би то морала да буде саобраћајна гужва – без иједног насмејаног лица.

На путу од Ванговог музеја па до моста Санyуан, а то је неких тридесетак километара вожње кроз Пекинг, видела сам све нове моделе свих могућих аутомобила, и тек можда десетак бициклиста. Многе је, истина, с улица растерала зима, али није их било пуно више ни док су температуре биле угодније.

Бициклистичке стазе претворене су у аутомобилске траке, или у паркинге, и ма како би се, гледајући нове „јагуаре“ и „мерцедесе“ како клизе по цестама, рекло да је то резултат развоја, Кинези то све више осећају као последицу нечега што им се догађа, а да их нико више не пита шта мисле, шта желе и шта им у свему томе смета.

На мосту Санyуан се налазим са Ванг Сјаофенгом, једним од најпознатијих блогера и уредником недељника „Лајфвик“. Остаје равнодушан на моје питање о династији бицикала, јер не верује да су Кинези икада били сретни. Мисли само да су увек били јако послушни.

„Нисам још видео ништа што је кинеска влада учинила да би се народ осећао срећним. Да парафразирам Чарлса Дикенса: ово је најбоље и најгоре вријеме кроз које је Кина икада пролазила. Странци у нама виде богату и моћну земљу. Ја видим земљу у којој су ствари дошле до тачке пуцања.“

Кинеска влада почела је наглашено да се труди да у свој идеолошки речник уведе разне „планове за срећну Кину“. То би требало да значи да ће човек коначно бити важнији од статистике, стопе раста, или постотака повећања извоза.

Но, Кинези су уморни и од блештавих пројеката попут Олимпијаде, или Експоа, јер, како каже Ванг Сјаофенг, „свако се пита а какве то везе има са мном лично?”.

„Апсолутно смо били срећнији на бициклима“, узвикнуо је таксист Јиа Бојун док смо неки дан касније стајали на закрченом трећем рингу и на деоницу од четири километра потрошили цео сат. „И како бити срећан када данас не можеш више бицикл да оставиш ни сат времена на улици, а да ти га не украду?“