Točkovi kineske sreće

Specijalno za „Politiku“

Peking – U Kini su sreća i točkovi oduvek bili povezani crvenom vrpcom, koja je simbol uspešnosti. Kada bi se mladić šezdesetih godina prošlog veka odlučio na ženidbu, morao je da ima „tri važne stvari koje se okreću”: bicikl, šivaću mašinu i ručni sat. Tako opremljen, uskoro bi na ulaznim vratima od stana, tada dakako u državnom vlasništvu, mogao da okači znak „duple sreće” i susedima objavi da je postao porodični čovek.

„Eh, kakva su to vremena bila”, propustio je kroz nekoliko preostalih zuba Vang Mingxi, vlasnik prvog pekinškog Muzeja bicikla, 400 eksponata, i protrljao smrznute šake. „Bicikl je bio san. Koštao je 180 juana, a mesečni životni troškovi su iznosili osam. Pa računaj!”

Nisam mogla da računam, skoro ni da mislim od hladnoće, jer se njegov muzeju na južnom rubu Pekinga nimalo ne greje, a zima je već dobrano spustila živu blizu nule.

Cupkala sam s noge na nogu, puštajući da me 76-godišnji Vang sažaljivo odmeri i verovatno svrsta u kategoriju „današnjih ljudi”, razmaženih toplim sobama i naučenih da više ništa ne okreću sami. „Voze se na četiri točka umesto na dva, namesto šivaće mašine imaju mašine za veš i posuđe, a i sat ide na baterije.”

Šakom protrlja nos poplaveo od zime, pogladi kožno sedište prvog modela gvozdenog „zauvek”, jedne od tri domaće marke bicikala iz „tih vremena”, i priđe mi sasvim blizu, kao da želi da podeli konspiraciju o kojoj se ne govori isuviše glasno.

„To Kina neće izdržati!”

Iskreno rečeno, u Vangov sam muzej u četvrti Fengtai na samom jugu grada i došla s pitanjem na usnama: jesu li Kinezi danas u svojim novim automobilima srećniji nego što su bili na starim biciklima? Uživaju li oni u rezultatima privrednog razvoja kojima se divi ceo svet, ili se osećaju više kao njegove žrtve?

Od hladnoće se moja znatiželja odmah otkotrljala niz prašnjavu ulicu, kojom su kamioni i automobili jurili utrkujući se s radnim jutrom.

U ledenom muzeju je zidni sat, naravno na navijanje. Odzvonio je deset puta, a gazda restorančića preko puta zapalio je vatru ispod velikog kotla u kome će malo kasnije kuvati debele rezance.

Ručak u manje urbanom predgrađu Pekinga počinje već u jedanaest, i usprkos hladnoći zaprljanoj smrdljivim dimom iz peći na ugalj, radnici iz okolnih preduzeća će obrok posrkati na ulici. Neko će pri tome sesti na plastični tronožac, a neko ostati na nogama, no svima će se jednako žuriti natrag na posao. Pauze su ovde kratke.

„U narednih deset godina sigurno ćemo morati natrag na dva točka”, ponavlja Vang. „Pogledaj danas, kada se mladi žene, moraju odmah da imaju auto. Grad je u smogu, putevi pretrpani, deca predebela, ljudi bolesni od stresa i zagađenja. Bez sumnje smo bili sretniji dok smo vozili bicikle!”

„Radije bih plakala u be-em-veu nego se smejala na zadnjem sedištu bicikla!”

Ovom se izjavom prošle godine proslavila 23-godišnja manekenka Ma Nuo, kada je na popularnom televizijskom rijaliti-šouu „Jesi li ti onaj pravi”, u kome se uživo ugovaraju spojevi između mladića i devojaka, s podsmehom odbila predlog udvarača da se s njim provoza na biciklu.

Polovina nacije ju je mesecima nakon toga kritikovala zbog neskrivene materijalističke pohlepe, dok je druga polovina branila hvaleći njenu iskrenost.

„Takva su vremena”, komentarisali su blogeri njenih godina. „Svi su pod pritiskom da od svog života načine nešto. Makar mali uspeh na četiri točka.“

Ako je do pre petnaestak godina prva asocijacija koja je čoveku padala na pamet pri pomisli na Kinu bila bicikl i mnoštvo ljudi koji se lako smeju, sada bi to morala da bude saobraćajna gužva – bez ijednog nasmejanog lica.

Na putu od Vangovog muzeja pa do mosta Sanyuan, a to je nekih tridesetak kilometara vožnje kroz Peking, videla sam sve nove modele svih mogućih automobila, i tek možda desetak biciklista. Mnoge je, istina, s ulica rasterala zima, ali nije ih bilo puno više ni dok su temperature bile ugodnije.

Biciklističke staze pretvorene su u automobilske trake, ili u parkinge, i ma kako bi se, gledajući nove „jaguare“ i „mercedese“ kako klize po cestama, reklo da je to rezultat razvoja, Kinezi to sve više osećaju kao posledicu nečega što im se događa, a da ih niko više ne pita šta misle, šta žele i šta im u svemu tome smeta.

Na mostu Sanyuan se nalazim sa Vang Sjaofengom, jednim od najpoznatijih blogera i urednikom nedeljnika „Lajfvik“. Ostaje ravnodušan na moje pitanje o dinastiji bicikala, jer ne veruje da su Kinezi ikada bili sretni. Misli samo da su uvek bili jako poslušni.

„Nisam još video ništa što je kineska vlada učinila da bi se narod osećao srećnim. Da parafraziram Čarlsa Dikensa: ovo je najbolje i najgore vrijeme kroz koje je Kina ikada prolazila. Stranci u nama vide bogatu i moćnu zemlju. Ja vidim zemlju u kojoj su stvari došle do tačke pucanja.“

Kineska vlada počela je naglašeno da se trudi da u svoj ideološki rečnik uvede razne „planove za srećnu Kinu“. To bi trebalo da znači da će čovek konačno biti važniji od statistike, stope rasta, ili postotaka povećanja izvoza.

No, Kinezi su umorni i od bleštavih projekata poput Olimpijade, ili Ekspoa, jer, kako kaže Vang Sjaofeng, „svako se pita a kakve to veze ima sa mnom lično?”.

„Apsolutno smo bili srećniji na biciklima“, uzviknuo je taksist Jia Bojun dok smo neki dan kasnije stajali na zakrčenom trećem ringu i na deonicu od četiri kilometra potrošili ceo sat. „I kako biti srećan kada danas ne možeš više bicikl da ostaviš ni sat vremena na ulici, a da ti ga ne ukradu?“