Рукописно благо средњовековне Србије

Ако ће штампане књиге будућим генерацијама које расту у доба електронских, бити реткост, како неки предвиђају, какво ли ће тек чудо за њих представљати средњовековне рукописне књиге? Да ли ће им бити лако да поверују да је један писар беспрекорно изведеним словима исте величине, извлачећи пажљиво танке и дебеле црте, исписао стотине страна?

Верујемо да ће и те нове генерације имати уз себе археографа да им све потанко објасни о настанку и историји рукописне књиге, онако како је и нама објашњено у Археографском одељењу Народне библиотеке Србије. Од институција у нашој земљи једино се још у Библиотеци Матице српске бавe изучавањем и описом рукописних књига, док је одељење које се данас налази под окриљем националне библиотеке закорачило у шесту деценију.

Укратко, археографи се баве описом, истраживањем и заштитом ћирилских рукописних и старих штампаних књига код нас, али и у иностранству, будући да је део тог блага похрањен у различитим институцијама у свету. Њихов посао је, како је сликовитo рекао Владан Тријић из Археографског одељења Народне библиотеке, да отворе књигу за проучаваоце, али и читаоце.

Будући да је свака јединствена, опис је врло детаљан: од физичког изгледа, начина на који је формирана и стања у којем се налази, преко изучавања самог текста рукописа, језика и писма којим је писан, илуминације којом је украшен, повеза, до забелешки с маргина и историјата. Средњовековна рукописна књига, тако, мада верска у најширем смислу речи, не прича само о богословљу или књижевности, већ задире и у историју, филологију, уметност, па и свакодневни живот писара или власника књиге. Посебност нашег Археографског одељења у славистичком свету је и у томе што нарочиту пажњу посвећује филигранима. Почевши од Владимира Мошина, његовог оснивача, до данашњег начелника, Радомана Станковића, филигранологија је остала „специјалитет” српских археографа.

– Изучавају се, на пример, водени знакови које су произвођачи утискивали у хартију као свој заштитни знак, помоћу којих ми данас одређујемо приближну старост књиге. Станковићеви каталози садрже различите варијанте једног воденог знака, ма како мале разлике међу њима биле, што олакшава будуће послове на датирању. На западу се више проучава садржина рукописа, док смо ми подједнако посвећени свим његовим особинама. Посебност је и што су се код нас рукописне књиге преписивале чак до 19. века, а најстарије сачуване потичу из 12. века. Нажалост, у бројним ратовима, сеобама и природним непогодама, огроман број рукописа је заувек уништен или однет из Србије, због чега је на нама већа одговорност да оно што је преостало пажљиво изучимо и добро чувамо – каже Владан Тријић.

Читаоница археолошког одељења

Израда рукописне књиге захтевала је дуготрајан и пажљив рад, а као што је познато, у време када оне настају, центри писмености су у манастирима, а мајстори заната су монаси. Тај посао почињао је припремом подлоге за писање. Трајало је много дуже када се радило о пергаменту, који се правио од животињске коже, избељивао у растворима, а затим глачао да би био довољно мекан и светао.

Писарима је појавом хартије, која није била нимало јефтина, а купована је најчешће преко Дубровника, овај део рада био олакшан, јер није требало припремати подлогу за писање, али остао је онај најзахтевнији део: преписивање саме књиге. Прави мајстори заната уставном ћирилицом тако су вешто радили свој посао да би вам се могло учинити да је књига штампана, а не руком писана.

Док су проводили месеце над тим захтевним и прецизним послом, трудећи се да не направе погрешан потез или капну мастило на скупу хартију или мукотрпно израђени пергамент, поједини су осетили потребу да стваралачку муку поделе с будућим читаоцима и изађу из оквира књиге и свог посла. Даће себи одушка на маргинама књиге. „Почини убоги Гавриле од великога труда. Ох, теби, Гавриле, докле да почивамо?”, отело се једном од њих; „Плови пловче, пиши грешни попе Петре”, бодри сам себе други.

– Записи су, ипак, најчешће из каснијих периода. Уписивано је име власника или читаоца, важнији догађаји значајни за општу или локалну историју, а различито је и писмо којим су записи писани. Док садржину преписују уставним или полууставним писмом, писари своје записе често бележе канцеларијским брзописом, писмом за профане садржаје. Ако је, на пример, било потребно пет потеза да би се уставним писмом написало слово Ж, два или три ће бити довољна да се исто слово испише брзописом – објашњава Владан Тријић.

Књигу је најчешће украшавао посебни илуминатор: минијатурама, заставицама на почетку поглавља, иницијалима – украшеним почетним словима. Листови су се затим повезивали у свешчице, које су прошиване и коричене. То монашко рукотворење превазишло је своју богослужбену употребу и постало сведок историје кроз записе о надирању Турака или Великој сеоби Срба, израсло у уметничко дело, захваљујући својим украсима, надвисило своје време као споменик једног језика и књижевности.