Нико не помиње шведски стандард

Бољи животни стандард, односно социјалне и економске теме, последњих дана избијају у први план предизборне кампање у Србији. Готово све странке, углавном, говоре о томе да ће, уколико оне победе 21. јануара, обезбедити бољи живот, веће зараде и посао. Ипак, за разлику од ранијих избора, када су грађани могли да чују обећања о шведском стандарду и просечним примањима од 10.000 долара годишње по глави (СПС 1990. године) или о пензијама од хиљаду марака (ДОС, 2000. године), уочи ових избора странке су знатно опрезније када је реч о конкретним обећањима.

Милан Николић, из Центра за проучавање алтернатива, напомиње да ранија обећања о високим платама и пензијама нико није запамтио, а још мање испунио, али подвлачи да данас ипак "нема таквих залетања".

– Дакле, не дају се баш неразумна обећања, са цифрама, колике ће, рецимо, бити плате, али се говори о томе да ће се они трудити да учине нешто у том правцу – констатује он.

И заиста, ни у једној странци нису се усудили да дају чак ни прецизнију прогнозу колика ће бити просечна плата или инфлација у 2007. години.

– Да би се инфлација и у овој години одржала на једноцифреном нивоу, потребно је координирано деловање макроекономских политика, пре свега монетарне и фискалне и даље спровођење структурних реформи. То подразумева додатно смањење јавне потрошње. "Стезање каиша" у јавној потрошњи требало би да ојача конкурентност домаће привреде и подржи њен антиинфлаторни раст – каже Сузана Грубјешић, члан Председништва Г 17 плус, избегавши да говори о конкретним бројкама. Зараде ће расти, како наглашава, оним темпом којим буде расла продуктивност рада.

Милош Алигрудић, високи функционер Демократске странке Србије, указује на то да у Србији постоји тенденција врло стабилног раста и очекује да се тај тренд настави.

Какве су прогнозе ове странке за крај 2007. године? Алигрудић наводи да је стопа незапослености у опадању и да је прошле године износила минус два одсто (што није ни изблиза онолико колико су трпеле неке друге земље у транзицији), али они мисле да то може да се претвори чак и у стопу пораста запослености. Кад је реч о платама, ДСС сматра да ће оне "лагано расти", а инфлација ће бити "једноцифрена и сигурно мања".

Наводећи да раст зарада мора да буде у складу са растом бруто друштвеног производа, каже да је прошле године било четири милијарде евра страних улагања у Србију, а да се за ову годину очекује најмање шест милијарди евра, чак и више. То ће бити директне инвестиције у производњу, па ће сигурно доћи до значајнијег пораста БДП-а, самим тим и до повећања зарада. Али, неко осетније повећање плата најављује за 2008. годину.

"Око раста животног стандарда заправо је конципиран цео програм Демократске странке", каже Гордана Матковић. А то, како објашњава, подразумева не само смањење незапослености, него и отварање квалитетнијих радних места, што подразумева и повећање плата за оне који су већ запослени, а то је у Србији данас основна детерминанта релативно ниског животног стандарда.

Смањење незапослености подразумева и макроекономску стабилност и отклањање препрека за инвестиције. Укључујући и политичке. Ипак, ни ДС, која очекује наставак тренда раста плата и нада се повећању запослености, као ни остале странке, не може да изађе са рачуницом и бројкама, јер такву врсту пројекција, како кажу, нису правили.

Српска радикална странка, каже Драган Тодоровић, председник Извршног одбора СРС-а, такође је избегао да да конкретну прогнозу просечне плате и инфлације у овој години, али је истакао да ће та странка ако дође на власт урадити све што је потребно да се покрене производња, јер би, како каже, то требало да буде основ за побољшање животног стандарда, основ пуњења државног буџета, а не фискални начин, путем пореза, доприноса и царина, "као што је то до сада" било.

– Да би се повећала производња морамо створити услове за сва предузећа, не само мала, средња и велика, да им држава омогући да, уколико имају програм покретања производње, да у тај програм крену. Једини начин да им то омогућимо је српска развојна банка, коју данас немамо, а која би подразумевала кредитирање програма, не више из идеолошких или партијских разлога – подвлачи он. Тиме "држава, посредно, добија много више – отварање радних места, повећање производње, па онда, порези и доприноси, и све што иде, а то је много више него камате".

Поједини аналитичари тврде да је толико потенцирање тема које се тичу животног стандарда с једне стране показатељ нормализације Србије, а с друге стране резултат чињенице да су политичари своје кампање у доброј мери засновали на истраживањима јавног мњења у којима су грађани као свој приоритет већ подуже истицали управо побољшање животног стандарда.

Милан Николић, из Центра за проучавање алтернатива, оцењује да је сада на политичкој сцени покушај да се одговори на проблеме грађана, на тај начин што ће се бар обећати да ће се радити на томе.

– Иначе, сам проблем је изузетно тежак. Имамо огромну незапосленост, која је сада, реално, близу 40 одсто радно способног становништва, укључујући ту избеглице и привремено избегле са Косова и Метохије и део Рома, који чак није ни статистички регистрован. Од укупног броја становника, негде око 60 одсто је испод линије сиромаштва. Значи, и они који раде недовољно зарађују, а да не причамо о онима који не раде. И то је, дакле, оно што грађане највише "жуља", па политичари тешко могу да избегну да тај проблем не адресирају на неки начин – истиче он и упозорава да је то, међутим, "један од најтежих проблема за решавање, јер он претпоставља одређени економски раст, раст запошљавања, раст личних доходака, па тек онда раст животног стандарда, који произилази из свега тога. А, то је тешко постићи, нарочито у кратком року", закључује Николић.

-------------------------------------------------------------------------

Драматичне промене

Предлог буџета за 2007. годину направљен је на основу пројектоване инфлације од 7,5 одсто и раста бруто друштвеног производа од седам одсто.

На округлом столу о парламентарним изборима, економиста Мирослав Прокопијевић је, иначе, оценио да ће инфлација "морати да буде знатно виша" од овогодишње. Његов колега Јуриј Бајец чак је упозорио да Србију у наредних шест или седам година очекују "драматичне промене" у сфери запошљавања, јер ће, због гашења друштвено-државног сектора многи остати без радних места.

По ономе што се из странака сада чује не би се рекло да ће бити тако.

Природно је да политичке странке у време предизборне кампање обећавају, јер желе да привуку бираче – примећује најпре економиста Бошко Мијатовић, из Центра за либерално демократске студије.

Ипак, и он оцењује да су ове године предизборна обећања знатно мања, него крајем 2003. године, када су се политички прваци надметали ко ће више да пoнуди. Али, и ти избори су показали да бирачи не прате та велика обећања, јер су тада победили, они који су, иначе, најмање обећавали (радикали и ДСС).

Сада је то умерено, не избацују огромне бројке, тако да то "делује пристојно, са непрецизним фразама", односно, социо-економска тема јесте заступљена у овој кампањи, јесте, можда и централна, али "на један много озбиљнији начин него што је то било раније".