Академија за једну ноћ

Постоји у Београду академија лепих вештина на којој се диплома добија буквално преко ноћи. Све се завршава разменом новчаница са деканом, за кафанским столом, у друштву пријатних девојака. Шема је међународна, јер посао води извесни Холанђанин, а дипломци су такође листом странци. Једина лекција коју кандидат мора савладати да би се окитио академским звањем јесу стихови једноставнији од оних из читанке за први разред основне школе: „Ево банке, Цигане мој”.

– Пазите на квачице над словима – упозорава професорка Тијана, док тројици ученика у кафани „Шта је ту је” дели листове папира са одштампаним текстом старе песме. – Испод стихова је исписано који двогласи им одговарају, тако ћете их најлакше изговорити – појашњава Тијана, очито решена да ипак не допусти кандидатима да се тек тако провуку.

Тијана и они су се упознали око пола сата раније, испред књижаре „Плато”. Три вечери недељно ту је место на којем се састају професори и студенти Београдске академије за ноћни живот. Студенти су туристи, махом млађи, који долазе на своју руку, без много знања о главном граду Србије. У Академији за ноћни живот (www.nightlifeacademy.com) налазе младе водиче кроз култна места, као и локале које су сладокусци већ препознали, али их чаршија још није извикала и почела да претрпава сваке ноћи.

– Сад идемо у праву српску кафану, за коју постоје две дефиниције. Мушка гласи: то је задимљено место где не можете да дишете и где мушкарци пију без жена. Женска дефиниција је да је то место са живом музиком, где и мушкарци и жене наручују песме, певају и играју. Не брините, вечерас идемо у женске кафане – прича Ана, други водич, тројици Холанђана, Хенку, Јорану и Омару, на које је њихов сународник, декан академије, наишао на улици и позвао их на туру.

„Шта се дешава”, збуњено се осврћу Холанђани када на неколико метара од њих, у полумраку код Вуковог и Доситејевог музеја, прасну петарде.

– Ненајављени контролни за студенте – каже декан Ралф ван дер Зајден, користећи енглеску фразу која у дословном преводу гласи „бум-квиз”. – Не плашите се, петарде су традиционални српски начин за прославу Нове године. Чућете их још много.

У „Шта је ту је”, друштво се смешта у рустичном амбијенту, за дрвени сто над којим висе стари занатски радови и слика друга Тита. Конобар у шалварама износи мезе, а Тијана и Ана објашњавају Холанђанима како се праве кавурма и српски специјалитети. Зачуђена лица туриста постају помало и преплашена када им покажу како се ракија правилно испија из „унучета”, с рукама на леђима, зубима држећи грлић и забацујући главу док врела течност клизи низ грло. Омар отпија два гутљаја, Јоран стиже до половине „унучета”, а Хенк свој успева да испразни.

– После овога ћеш течно проговорити српски, па и оне речи којима вас још нисмо научили – каже Ана, док Ралф испија своју дозу уз осмех и коментар: „Е, сад сам се вратио у Београд”.

– Данас по подне сам стигао из Хага, управо из Шевенингена. Подесило се да сви овде знају из којег места потичем. Београд сам први пут видео 2004. године, када сам, као дипломац политичких наука, добио стипендију за боравак на Косову. Кад сам се вратио у Хаг, градска управа ме је ангажовала за програм размене студената и стипендија за Србе јер нису хтели да и даље мислите како је нама задовољство да хапсимо и затварамо ваше људе. Када су недавно, због кресања трошкова, угасили програм, схватио сам да сам се потпуно заљубио у Београд, да без њега не могу и пролетос сам се преселио овде. Прво сам водио бициклистичке туре за туристе, а од зимус, кад се време погоршало, покренуо сам, уз помоћ овдашњих водича, младих људи који се сналазе у ноћном животу, ову академију – износи Ралф своју причу.

После лекције у „Шта је ту је”, академија се сели даље, у „Супермаркет концепт стор”. Oвде се седа за стаклени сто у непушачком одељку, међу гомилом сувенира модерног дизајна, а ракија се у стомаку меша са коктелима.

– Ево је – узбуђено се подгурују Омар, Хенк и Јорам, показујући „бомбастично” грађену девојку у узаној хаљини која промиче „Супермаркетом”. – Прва силиконска девојка коју смо овде видели. Чули смо да су оне једна од београдских атракција.

Нешто касније, у Силиконској долини, Ралф скреће пажњу сународницима на џипове и остала „бесна” кола паркирана насред улице.

– Сад је хладно, али лети бисте видели власнике како износе пиће из локала и налакте се на свој аутомобил да би сви видели какву машину имају – наставља Тијана са лекцијом из београдског ноћног фолклора.

Тура стиже у кафану „Фолиранти”, где Холанђани налећу на ромски кафански трио – хармоника, гитара и бубњић. У локалу је весело, али сви су још прилепљени за столице. Тада Холанђани наручују „Ево банке, Цигане мој”. Време је да уз музику отпевају песму коју су у претходној кафани вежбали „на суво”, а капела. Тијана и Ана из ташни ваде мале даире, Хенк узима једне и држи ритам. Ралф показује Јорану колико новца да одвоји за музичаре и како да гурне новчанице у хармонику.А онда креће коло. Ана и Тијана хватају туристе за руке и почињу да на двојку везу ситно. Устају и остали гости, пола кафане се придружује колу које воде Холанђани.

Када тура коначно напушта „Фолиранте”, већ је поноћ. Званично, обилазак је завршен. Али, остало је још места које треба видети, а Холанђани су више него расположени да наставе провод. Договор пада и друштво, у којем се већ одавно разговор не води уштогљено, као између водича и туриста, него као међу другарима, удаљава се ка следећем локалу. Почиње допунска настава.