Европска ода без радости

Данас, по верзији европске елите, кад се отворе берзе, почиње права нова 2012. година. Успе ли да у њој спасе евро, а да при том задржи све одлике досадашњег диктата финансијских спекулација, Европа може да изгуби на другом важнијем плану: полако нестају морални и друштвени темељи на којима је саздана.

По свим прогнозама, пише каталонски новинар и писац Жорди Бабета, година коју смо тек начели „биће драматична за Европу, неуротична за Шпанију и трагична за Каталонију”. Циљ политичке елите, како уочава уводничар каталонске „Вангардије”, биће да се избегне потонуће из којег нема изласка, а не да се отворе нови послови или да демократске институције стану на здраве ноге.

И у Француској примећују да Европљанима неће бити лако све док једина истинска опсесија оних који воде земљу буде плаћање дуга и смањење трошкова. У таквим условима, држава губи особине социјалног благостања, које су традиционално гарантовале минималне добробити угроженим слојевима. И, што је најгоре, демократија је на губитку.

Шта даље да се каже, кад париски „Монд” јуче констатује како ће француски лидери у кампањи за председнички мандат овог пролећа прекопирати мадридски модел који је применио Марјано Рахој на изборима прошлог двадесетог новембра. Лидер конзервативне Народне партије држао се подалеко од било каквог конкретног плана. Сем што је обећао да неће повећавати порезе, он је као свој апсолутни приоритет поставио испуњење економских обавеза према Бриселу, односно Берлину. Рахој је добио апсолутну већину и најавио преко својих гласноговорника да до даљег неће моћи да одговара на новинарска питања. Његов министар економије, бивши функционер пропалог Лиманс Брадерса, обелоданио је да је земља у горем стању него што се првобитно мислило јер је накнадним свођењем рачуна испало да је буџетски дефицит осам а не шест одсто бруто националног дохотка. Због тога су неопходне „ванредне мере”, па је обећање да неће бити додатних пореских дажбина и такси поништено. Нови премијер чека фебруарски самит у Бриселу и тек онда ће изаћи пред оне који су за њега гласали да каже шта их чека.

Али, без обзира на постизборно стање у Шпанији, Саркози и његов главни опонент, социјалиста Франсоа Оланд, водиће по угледу на свог иберијског суседа исту такву магловиту изборну кампању. А ко дође на власт, зна се, следе мере које нису популарне. Да су их отворено обелоданили као своју платформу, не би ни у лудилу добили изборе.

Да је европске вредности заменио постмодерни тоталитаризам, то тврди и италијански писац и филозоф Паоло Флорес Дарсе. Коментаришући најновије уставне промене у Мађарској, он у часопису „Микромега”, тврди да би Будимпешта била с пуним правом одбијена да је данас поднела захтев за приступање у ЕУ. За Виктора Орбана, под чијим је вођством Мађарска допунила устав антиевропским клаузулама, Дарсе каже да се „његовој ароганцији мора стати на пут, спровођењем члана 7 из Лисабонског споразума”. У супротном „антидемократска епидемија могла би да се прошири на цео политички континентални простор”.

„Европа је починила велику грешку што је пустила да скоро 20 година Берлускони ради шта му се хтело, и ако не интервенише одлучније против Орбана нека се припреми за самоуништење”, пише италијански филозоф усредсређен на моралне вредности и европске принципе. Он заговара да се Орбан казни и да му се одузме глас у европским институцијама, што би значило да Брисел подржава „мађарску републику, и грађане који су у знак протеста изашли на улицу певајући ’Оду радости’”.

Има ли уопште смисла да химна Европе остане „Ода радости“, када је све тако невесело? Шпанци увелико коментаришу да не виде светло нити излаз из тунела. Угледни шпански демограф Пабло Салвадор Кодерк усредсредио се на чињеницу да је за „миленијум генерацију”, оне рођене између 1982. и 2000, основна брига данас како да уопште нађу посао.

Кодерк ипак види разлога за оптимизам. Он цитира свог генерацијског вршњака Била Гејтса, такође бејби бумера који каже да никад у историји није било толико обавештеног младог света, спремног и способног да преломи ову праву линију која депримира планету. И због тога верује да промене стижу.

Чак ни данас становници Европе, додаје овај демограф, немају разлога да завиде било коме ко живи негде другде. По рејтингу уваженог Мерсер Консалтинга, 25 од педесет градова с најбољим квалитетом живота налазе се у Европи. Мадрид и Барселона су међу њима. А и да нису, карта до Берлина и натраг је само 150 евра. Парадокс је да цео свет жели да буде Европа, а она ће се пробудити захваљујући миленијум генерацији, тврди шпански демограф. Не помиње да је много њих отишло да потраже свој миленијумна друге континенте: у Латинску Америку, Азију, чак и Африку. И ту су се пробудили они, без Европе.