Пушке у Јерменији до краја јануара

Он сматра да нису постојали разлози за блокаду извоза оружја вредног 2,6 милиона долара будући да је оно већ извожено у Јерменију у блиској прошлости, и то три пута током 2005. и 2006. године. Реч је о пешадијском наоружању источног (совјетског) типа које "Застава оружје" производи висококвалитетно, тако да је оно тражено чак и у бившим републикама СССР-а.

Приватна дипломатија

– Да су постојале некакве забране, ниједна пошиљка оружја не би била извезена у Јерменију. Никада се нисмо бавили сумњивим пословима, никада нам се није десио гаф када је у питању извоз оружја, па ни сада. Од 1853. године, откако фабрика постоји, зна се ко су били купци – каже Грујовић.

До заплета око извоза наоружања у Јерменију дошло је почетком октобра прошле године, када је Министарство спољних послова Србије саопштило да се противи опремању војски Грузије и Јерменије српским оружјем, јер би оно у кризном подручју, као што је Кавказ, могло бити употребљено против руске армије. Став МСП, уз позитивно мишљење Министарства одбране и МУП-а, услов је за извоз наоружања из Србије. У међувремену председник Борис Тадић ангажовао је изасланика у Москви да се распита да ли је за Русију споран извоз српског оружја у Јерменију. Одговор је био одричан, што је председнику лично потврдио и руски амбасадор у Београду. Вук Јеремић, саветник председника Тадића, изјавио је да одлуке ОЕБС-а у вези извоза оружја у Јерменију "нису обавезујуће". С друге стране, министар спољних послова Вук Драшковић иницијативу председника оценио је као "неодговорну и приватну дипломатију".

– Ми само дајемо политичко мишљење, а оно се, од почетка, није мењало. Саопштили смо да је ОЕБС увео ембарго на извоз оружја у Јерменију и Азербејџан због сукоба у Нагорном Карабаху и да постоји инструктивна резолуција Савета безбедности УН којом се захтева од свих земаља да се уздрже од испоруке "било којег наоружања или муниције у Јерменију или Азербејџан" – рекао је Драшковић у интервјуу "Вечерњим новостима" објашњавајући да је одлука о спорном извозу у искључивој надлежности владе.

Поводом Јеремићевих тврдњи, МСП је објавио саопштење у коме је навео низ међународних документа у вези са извозом оружја у Јерменију – одлука ОЕБС из 1992. године "политичког карактера", листа земаља под ембаргом за извоз оружја достављена од Канцеларије за југоисточну Европу о малом и лаком наоружању при УНДП у Београду. Међутим, у овој канцеларији речено нам је да се Јерменија налази на листи због "необавезујуће резолуције 853 Савета безбедности УН из 1993. године".

Упад у руску зону

Министар за економске односе са иностранством Милан Париводић раније је изјавио да извоз оружја у Јерменију из угла српско-руских односа није споран, али да су неприхватљиви такви послови са Грузијом, која је у лошим односима са Русијом, а које је управо МСП одобравало у време постојања СЦГ.

– Откад смо ми преузели да радимо тај посао, нисмо ниједанпут дозволили да се оружје извезе у Грузију. Дакле, ми смо потпуно свесни опасности, ми смо координирани са Русима, у контакту смо са њима, не издајемо дозволе које ће угрозити руске војнике у Грузији, не пада нам на памет тако да чинимо – објаснио је Париводић за Радио "Слободна Европа".

Уредник руске редакције Би-Би-Сија у Москви Константин Егерт за Радио Б-92 анализирао је став Русије о извозу српског оружја у Јерменију.

– Мислим да је првобитна реакција естаблишмента руске војне индустрије била: "Склоните се са нашег терена". Русија продају оружја кавкаском подручју ипак сматра својим правом. Ту је, наравно, изузетак Грузија, која велике количине војне опреме добија од САД, као и од Турске. Што се тиче Јерменије, она је овде одувек сматрана за руско тржиште. Претпостављам да су, када је природа уговора установљена, Руси закључили да је за њих дипломатски повољније и боље да одустану од противљења српској испоруци те, не баш тако важне, количине лаког наоружања – рекао је руски новинар.

Предраг Ејдус, из Центра за цивилно-војне односе, сматра да сама полемика око извоза у Јерменију неће нарушити углед Србије у међународним дипломатским круговима.

– У крајњој линији, јавна полемика је карактеристика демократских држава. Међутим, оно што брине јесте недостатак координације између институција земље, у овом случају МСП, председника и владе – сматра аналитичар ове невладине организације.