(Не)култура сећања

Меморијали по правилу формулишу поруке за потомство које их ретко препознаје и стога оне временом постају део прошлости и прерастају у својеврсне кулисе историје.

Да ли нас појаве попут потпуног занемаривања и релативизације злочина почињеног на Старом сајмишту и нашег свакодневног односа према стратишту у Јајинцима могу оставити равнодушним?

Ноћни клуб, сликарски атељеи, фудбалски терен, шеталиште и сплавови у оквиру комплекса некадашњег концентрационог логора или једно од омиљених места за излет, бављене спортом и вожњу ауто-трка на највећем месту страдања у нашој земљи јасан су показатељ нашег односа према највећим локалитетима опомене и сећања.

Јајинци, Старо сајмиште, Бањица, Стара Бежанија, Ледине, Јабука код Панчева, Засавица, „Црвени крст” у Нишу само су нека од кључних места топографије терора који је еруптирао на нашим просторима пре седамдесет година. Било је довољно и мање од једног просечног људског века да места на којима почивају десетине хиљада невино и брутално убијених буду препуштена потпуном забораву и нарушавању.

Истовремено, сведоци смо да је плима антикомунизма, која је нашу земљу захватила крајем прошлог века, прерасла у негацију и одбацивање антифашизма. Резултат тога су бројни апсурди, али и покушаји ревизије историје, релативизације злочина и приказивања починилаца у неком новом, „објективном” светлу које од њих на волшебан начин успоставља жртве и (или) хероје.

И док су истински хероји и жртве, као и сећање на њих, били систематски потискивани, њихово место заузели су специфични конструкти који највећим делом или у потпуности негирају истински карактер ослободилачке антифашистичке борбе, односно страдања цивила у Другом светском рату.

Време је за акцију. За поновно изграђивање свести о неопходности познавања онога што се десило, за јачање јасног антифашистичког става који кореспондира са временом у коме живимо. Не сме се дозволити поновно убијање невиних жртава тиме што бисмо сећање на њих прекрили тешким велом прошлости. Деперсонализована жртва временом престаје да буде појединац (личност) и постаје статистички податак. Стога, вратимо идентитет и физиономију жртвама Јајинаца, Старог сајмишта, Бањице... Немојмо дозволити да се стравична намера злочинаца да нестане сваки, па и најмањи, доказ о постојању појединца (жртве) оствари управо нашим нечињењем у ове дане.

*Историчар