Судија за брукање

У касно поподне 31. октобра прошле године полиција је провалила у стан у улици Бајски виногради 23 и затекла беживотна тела Викторије Војнић Хајдук (78) и њеног сина Ивана (57). Сутрадан је из Окружног суда у Суботици стигло подуже, лирски интонирано саопштење Едите дер Шерегељ, председнице суда и у овом случају истражног судије, да су мајка и син умрли од глади. У информацији издатој након првог незваничног разговора судије и обдуцента наведено је да је Викторија претрпела мождани удар и да је била непокретан болесник, а да је њен син Иван умро услед перфорације чира на желуцу, а у то стање их је довела дуготрајна неухрањеност, односно гладовање. Вест је осванула на насловним странама свих новина и емитована је у ударним терминима домаћих телевизија, али и суседних – мађарских и хрватских.

Ово је увод који би можда требало понављати све док одговорни за решавање овог случаја не примете да објављивање њихових саопштења у медијима повлачи за собом и одговорност за изречене тврдње. Након првог алармантног саопштења из Окружног суда у Суботици више од два месеца није издата ниједна званична информација о овом случају.

О узроцима смрти двоје људи, о мерама које су предузете како би се утврдио след догађаја у кући у Бајским виноградима и како је могло да се догоди да мајка буде мртва, по свему судећи, четири дана, а да син о томе никога није обавестио, о томе да ли је заиста ова двочлана породица живела у немаштини заборављена од државних институција, о томе да су њихови последњи дани прошли у агонији нико више није изрекао ни реч. Како се незванично чује, нико није тражио реконструкцију догађаја у кући породице Војнић-Хајдук, нити се на крају зна од чега су умрли. Социјалне установе су се задовољиле тиме да кажу да оне у овом случају не сносе никакву одговорност, а од градских званичника и челника невладиних организација забринутих за остваривање људских права нико се јавно није огласио, док је председник општине Геза Кучера, на питање новинара "Политике" рекао да ће писати председници Суда да објави коначан обдукциони налаз.

А налаз је, како се опет само незванично може чути, стигао у Суд месец дана након увиђаја, али није било никога да саопшти јавности шта у њему пише. Наиме, о резултатима обдукције, лекар обавештава само истражног судију у овом случају, а она је два дана након медијске буке отишла на годишњи одмор, а потом на боловање. Изузетно, уместо истражног судије о предмету у јавности може да говори председник Суда, али како је реч о истој личности, нико из Окружног суда у Суботици није могао да саопшти од чега су умрли Викторија Војнић Хајдук и њен син Иван.

Тако се догодило да се поступање Окружног суда у овом случају сведе управо на оно што су жигосали својим саопштењем – на потпуно ниподаштавање смрти двоје људи, као да очекују да ће временом све бити заборављено. То и није нереална нада, с обзиром на то да правосуђе и по речима првих људи у власти предњачи међу оболелим друштвеним институцијама: притисак јавности и осећај одговорности према грађанима нису довољно јаки да у суду у Суботици изазову макар обичан стид.