Позоришна дива

Најстарија српска глумица, Невенка Урбанова, преминула је првог дана Божића, у Београду, саопштио је Савез драмских уметника Србије. По изричитој жељи Урбанове, вест о њеној смрти саопштена је јуче, после кремације на Новом гробљу у Београду, којој су присуствовали само чланови најуже породице. Невенка Урбанова преминула је у својој деведесет осмој години.
Прву улогу Невенка Урбанова остварила је 1925. године у представи "Код белог коња" Народног позоришта, а последњу 1965. у "Тангу" Југословенског драмског позоришта. Имајући у виду њен допринос развоју српске позоришне уметности и непролазан траг који је остао сачуван код многобројних поклоника њене глуме, Музеј позоришне уметности и Савез драмских уметника Србије, доделили су јој 1984. године Награду за животно дело - Добричин прстен. Објавила је 2001. године књигу успомена и портрета о колегама савременицима - "Свици који словима светле".
* * *
"Кад умрем, не објављујте моју смрт. А кад ме сахраните, пишите шта хоћете. Али ни онда не о годинама", рекла нам је некада давно, пре неколико деценија.

Одржали смо обећање. Заспала је заувек првог дана Божића. Њена најужа породице јавила нам је тужну вест. И ћутали смо као што је она желела.

Са Невенком Урбановом је отишла једна цела епоха нашег позоришта, њене прве године урбанизације после Првог светског рата, театар интелектуалног ангажмана који је себи каткада дозвољавао да га запахну мириси париских булевара, али и критички антифилистарски ставови слободоумних драматичара, a затим њен јарки ерос усред сивила соцреализма 

Била је обожавана. И на сцени и у животу.

Своје обожавање утиснуо је у глину и мермер њен први супруг, пионир нашег кубизма, Душан Јовановић Ђукин, а Дишко Марић посветио јој је цео свој живот и своје суптилне слике нежног колорита, као што је била нежна и његова љубав према Невенки.   

Публика је волела њену витку женственост, мазни тон, страсне импулсе, дубоку емотивност, танану интелигенцију и оно неизрециво у дару сваке рођене глумице.

Невенка Урбанова спаја неколико епоха нашег позоришта. Почела је у постромантичној ери са Пером Добриновићем и Жанком Стокић, а расла са својом генерацијом српске модерне, са омиљеним партнером Матом Милошевићем, да би напокон заиграла у театру апсурда са Николом Симићем и Снежаном Никшић.

За предратну генерацију гледалаца она је жена "еротске интелигенције", femme fatale свога доба, та Госпођица Aлварес, Јармила Јанска, Џил, Жанина, Луција Силва, Мелита, а за нас послератну генерацију Нушићева Рина, Крлежина Баруница Кастели, Вајлдова Леди Виндермир, Ратиганова Хестер Колијер, Соважонова Обожавана Јулија и Серафина Тенесија Вилијамса.

А онда долази велико разочарање зa њу и за нас – 1959. године превремена пензија у пуном напону снаге и популарности. Растала се од Народног позоришта, од театра свога живота заувек.

Мирослава Беловића и мене је обрадовала кад је прихватила позив да 1964. године у ЈДП одигра главну улогу на светској премијери "Танга" Славомира Мрожека, у једном од највећих комада 20. века. Лик Елеоноре била је исповест глумице која је учествовала у међуратној модернизацији нашег позоришта већ од својих првих корака. Елеоноара казује на сцени реченицу коју је Урбанова могла да припише себи као своју: "Ми смо рушили епоху".

Невенка Урбанова је била непоновљива личност. Даровита за пријатељство као и за глуму. Даровита да и пером опише глумце и редитеље, своје савременике. И у глуми и пријатељству била је искрена до краја. Како је за њу театар био живот, она је театрализовала и свој и наш живот. У њеној малој гарсоњери на скверу Иве Андрића с којим је била сусед и пријатељ, сви предмети, слике, чак и цвеће као да је такао дух позоришта. Чак и понуде којим би обрадовала своје пријатеље играле су неку лепшу улогу него пука храна. Невенка је сваки сусрет, сваку причу, сваку анегдоту, све, својом природом рођене глумице претварала у театар и мудру животну радост. Једном нам је рекла: "Уживајмо, јер тако ћемо дуго, дуго бити мртви!".

У једном од последњих телефонских  разговора пре неколико недеља позвала ме је и рекла кратко: "Имам толико да вам кажем, да не могу ништа да вам кажем". Знао сам да је то слутња краја у који ми пријатељи нисмо могли да поверујемо, уверени да је божанствена Невенка вечита као и позориште.