Година поноса

Тешко да је пре годину дана било могуће замислити да ће за мање од 12 месеци после 14. фебруара – дана победе туниске револуције и бекства омраженог деспота Зина ал Абидина бен Алија – ова северноафричка земља имати новог председника, новог премијера, нову владу, нови парламент.

Још је мање било замисливо да ће, после првих слободних, плуралистичких и транспарентних избора у савременој историји арапског света, све те институције предводити бивши дисиденти од којих су многи године провели у егзилу или затвору.

За такве промене многим земљама неопходна је барем деценија. Тунис је за само годину дана постао модел „арапског пролећа”, држава која је на путу да докаже да ислам и демократија могу заједно. Као у Турској.

Што све не значи да су ствари после „револуције јасмина” ишле глатко. Још мање да су наслеђени проблеми, посебно економски, који су били иницијална каписла бунта против диктаторског и корумпираног режима, решиви преко ноћи. Многи припадници бившег режима, посебно озлоглашених тајних служби, тек чекају суђења.

Откако је Бен Али у јануару побегао за Саудијску Арабију, Тунис је имао три владе и два премијера. Потом успешну серију избора који су створили нову уставотворну скупштину и именовали председника.

Продор политичког ислама, печатиран изборном победом странке Нахда у октобру, избацио је на површину осетљиве дебате о улози религије у политици. У земљи снажне секуларне традиције и либералних закона о положају жена, многи су изненађени. Неки уплашени успоном салафиста, радикалних исламиста који се држе школе вахабизма.

Изборни победници Тунишане и свет уверавају да немају чега да се плаше. „Ми смо против наметања посебног начина живота”, каже Рашид Гануши, лидер Нахде која је у коалицији са странкама центра-левице.

Умерени исламисти показали су се као највећи победници спонтане туниске револуције. Пред њима је да учврсте крхке институције демократије на коју се 10,5 милиона Тунишана тек навикава. Пред њима је изазов да одоле позивима на стварање друштва које би се управљало по ригидним интерпретацијама исламског законодавства, шарије.

Ипак, западна разматрања будућности Туниса имају мало везе са бикинијима или алкохолом. Питање је чисто политичко и тиче се покушаја земље да оствари пуни суверенитет и сачува сопствено национално биће.

Изазови су ту, али за само годину дана људи су се ослободили страха. Стекли су слободу да причају о политици, да протестују и штрајкују, да по медијима утврђују колика је разлика од атмосфере у којој су живели током 23 године Бен Алијеве деспотије.

Као и по другим земљама „арапског пролећа” које су се ослободиле тираније, Тунишани су нестрпљиви. Сматрају да нове странке недовољно ефикасно решавају њихове проблеме.

Близу 800.000 незапослених младих људи, 250.000 са дипломама, и даље тражи посао. Интервенција НАТО-а у суседној Либији послала је за Тунис милион избеглица, док су се хиљаде туниских радника вратиле кућама.

Туризам још није стао на ноге после сцена насиља које су растерале госте. Страни инвеститори су обазриви. Штрајкови у индустрији фосфата производили су губитке од 15 милиона долара дневно.

Много тога доброг и лошег испливало је на површину после година репресије. У политичком простору још има вакуума који ће тек бити попуњаван. Економију тек треба лечити. То је неизбежна друга фаза револуције.

Тунис може да буде поносан што је прва арапска земља која је из диктатуре изашла слободна, без стране интервенције под изговором „ослобађања” (Ирак) или „хуманитарне катастрофе” (Либија).

Еволуциона револуција се наставља са намером да покаже да „оријенталне деспотије” или „тираније генерала” не морају обавезно да доведу до владавине „исламских фашиста”.

Док се сећају шта су радили данашњег дана 2011, Тунишанима нико не може да ускрати једно огромно задовољство: „арапског пролећа” не би било да није било 14. фебруара у Тунису.