Левица и десница

Телевизијски дуел Сеголен Роајал и Николе Саркозија, у предвечерје одлуке о будућем председнику (председници) Француске, дао је додатно убрзање европској, па и глобалној расправи о левици и десници, о темељним карактеристикама, стратегијама и историјским трансформацијама ова два политичка пола, обликована у време Француске револуције 1789. године.
Непосредно подстакнут председничком трком у Француској, одмах после телевизијског дуела Роајалове и Саркозија, у "Гардијану" се огласио Мартен Жак, из Центра за истраживање Азије при Лондонској школи економије.

Постављајући у свом тексту провокативно питање – Ко је десно: Ширак и Шредер или Буш и Блер? – Мартен Жак је ефектно сажео битну дилему савремене политикологије, али и практичне политике, која од краја хладног рата непрекидно трага за новим, прецизнијим, јаснијим дефинисањем појмова левог и десног у свету политике, економије, па и идеологије.

Неку врсту доброг методолошког упутства дао је Норберто Бобијо, када је формулисао схему која важи за готово све либерално-демократске државе. У оквиру ње, темељни критеријум за разликовање левице и деснице јесте однос према једнакости, јер је за десницу прихватљива само политичка и правна једнакост, док левица овим условима придодаје и социјалну једнакост.

Пошто и левица и десница подразумевају умерене и екстремне опције, Бобијо предлаже да се оне препознају зависно од тога какав је њихов однос према слободи. Зато је политички спектар поделио на четири дела, стављајући на крајеве тог спектра радикалну левицу и радикалну десницу, док се у средини налазе снаге левог центра и десног центра.

Овај проблем је поготово изражен у транзиционим друштвима, што ће рећи да је врло заоштрен и у Србији и на српској политичкој сцени. У друштвима у којима је десница деценијама дефинисана као кључна "непријатељска сила", самим тим без права на политичку егзистенцију, како примећује бугарски аутор Светослав Малинов, лева фразеологија и даље доминира речником човека посткомунистичких друштава.

Како је у једном раду констатовао др Миша Ђурковић, термини "десница" и "конзервативизам" у Србији се и даље користе као некритички родни појмови за све врсте "снага прошлости и мрака", што је у "потпуној супротности с европском либерално-демократском праксом".

У оквиру те наслеђене схеме, реформско је имплицитно лево, а конзервативно експлицитно десно.

Ваљда и зато, наши реформисти (левица) пренебрегавају чињеницу да је десница најодлучније допринела стварању Европске уније, утемељене на конзервативним, хобсовским принципима голог интереса.

Што се избора у Француској тиче, победа левице, односно Сеголен Роајал, унела би дах свежине на европску политичку сцену, на којој је већ годинама присутан талас доласка на власт парламентарне деснице.