Чари калифорнијске зиме

Дан као опијат. Јануарска подвала. Зима у бикинију, трећи дан по Божићу. Можда и неће изаћи на добро, али прија. Као грех...

Сјурило се јато голубова у гологлаву шуму Аде Циганлије. Потераше их мачке, са туцаника крај воде. Њих потераше керови, из канала крај жице. А керове чича са штапином, крај клупе...

– М`рш погани... М`рш наказе... – омаче му се штапина па пљусну о воду. Још није ледила ове зиме. Једва да је и мрзла. А хоће сигурно. Вазда "ђаво" дође по своје. Можда негде у априлу, како се  све преметнуло.

Мирише печено кестење. Најмириснији запис детињства. Ал није то више то. Чаролија тог папирног фишека и врелог, коштуњавог плода у њему је била да склизне у хладне дланове... Недостаје му снег. Даровита особеност леденог дана, у којем су још једино чула жива. Овако, благовестан је колико и сарма у августу...

Па опет, није овако диван дан, низашта крив. У погрешно је време озорио на правоме месту. И он је обманут.

– Само нека потраје што се мене тиче. Једина зимска радост у којој уживам је радијатор. Пази ово, калифорнијско време... Чудо. Пази Аду!? Ко за првомајски уранак. Ето колико човеку треба за срећу. Мало сунца и то је све... – на Жељку је таман толико гардеробе да наговести евентуалне намере. У ово доба године, у свести просечног човека, између аскетизма, нудизма и егзибиционизма, изузев језичке, нема суштинске разлике. Барем их тако третирају оне специјализоване институције које реагују на дојаве о оваквим појавама...

Међутим, у једном је Жељко неспорно у праву. Заиста је људима мало потребно за срећу. Барем овом, не малом броју њих, који данас, овде, "славе" јануарову немоћ. Све док траје монолог ћудљивог, небеског вагабунда, приносиће себе као жртве, његовој милости.

Занимљив је, или тачније задивљујући, тај поредак којим се воде. Свако је од свакога, чини се, једнако удаљен. У зони погледа, али на маргини гласа. Тако да и ако се некоме отме по која сувисла реч, нити ће стићи претходог, нити ће сачекати следећег. Прећутни договор о не нарушавању апсолутног мира. Вакум умарајуће свакодневнице. Бонус дан, изузет из календарског рачунања, који никоме неће бити збројен у животни век. Шта год...

– Мама, љубе се! Види како се љубе. Види, погледај... – сасвим сигурно овај малени анђелак није ни свестан да је својом гласном опаском, изрекао можда и највећи комплимент овом и оваквом дану. Што се у осталима, готово, безначајно подразумева, у овом је светачки наглашено. Љубав! Па и у свом најтелеснијем, најсировијем облику. Опет- љубав! И у сваком би другом дану та непристојно испружена ручица заслужила прекор, али данас не. То је Аморова стрела натегтнута у срца то двоје пред њом. Свих парова које је Ада данас сакрила. У некој би другој прилици по њој тражили потаје и осаме. А данас је цела, једна велика потаја, у сред града. Све и да човек стане на сред ње, опет се скрио да га баш нико не нађе. Додуше, такво стање свести не би требало да буде алиби и овима што се с физиологијом и њеним потребама боре, скоро, уз пешачку стазу, али... Ако је већ осама, онда је осама за све. И они се ваљда осећају безбрижно отуђени од реалности, с тим што за њима остају трајни трагови у времену и простору. У овоме другом, нарочито. Уверили смо се... неколико пута.

Вода је и даље, безнадежно мирна. Чини се да би је човек, уколико се икада осети толико безбрижним, мога претрчати. Можда ова девојка што стоји тик уз прве, мокре белутке то зна. Можда је баш она то некада могла. Нити је најлепша, нити је најзгоднија али има у њој нечега прекрасног, бестежинског, што би учинило да вода не заталаса и не запени када уђе у њу. Прозирна је, ако се већ речју мора описати тако што.

– Не бих стварно ништа да говорим... молим те извини. Управо сам због ћутања овде – начинили смо баш ону грешку коју мушки род од постања чини: пита. Превише и пречесто.

А она, као и овај, овакав, овде, Богом дан дан догоде се ил постоје баш зато да нас лише све тежине речи. Ал` човек ко човек, неоправдано и надобудно сматра да је баш њему дато право да тумачи и исповеда природу и сва њена дела.

Једноставно би и прође још један благи, јануарски дан. Због чега је тако, ко зна? И ко за то још мари? Можда "она" нешто више зна, али нама то сигурно неће рећи. Ада Циганлија. Лакат земље недођије, у сред градске збиље.

Дуго ће се још, засигурно, смејати с оваквим данима, нашој залудној љубопитљивости.