Čari kalifornijske zime

Dan kao opijat. Januarska podvala. Zima u bikiniju, treći dan po Božiću. Možda i neće izaći na dobro, ali prija. Kao greh...

Sjurilo se jato golubova u gologlavu šumu Ade Ciganlije. Poteraše ih mačke, sa tucanika kraj vode. Njih poteraše kerovi, iz kanala kraj žice. A kerove čiča sa štapinom, kraj klupe...

– M`rš pogani... M`rš nakaze... – omače mu se štapina pa pljusnu o vodu. Još nije ledila ove zime. Jedva da je i mrzla. A hoće sigurno. Vazda "đavo" dođe po svoje. Možda negde u aprilu, kako se  sve premetnulo.

Miriše pečeno kestenje. Najmirisniji zapis detinjstva. Al nije to više to. Čarolija tog papirnog fišeka i vrelog, koštunjavog ploda u njemu je bila da sklizne u hladne dlanove... Nedostaje mu sneg. Darovita osobenost ledenog dana, u kojem su još jedino čula živa. Ovako, blagovestan je koliko i sarma u avgustu...

Pa opet, nije ovako divan dan, nizašta kriv. U pogrešno je vreme ozorio na pravome mestu. I on je obmanut.

– Samo neka potraje što se mene tiče. Jedina zimska radost u kojoj uživam je radijator. Pazi ovo, kalifornijsko vreme... Čudo. Pazi Adu!? Ko za prvomajski uranak. Eto koliko čoveku treba za sreću. Malo sunca i to je sve... – na Željku je taman toliko garderobe da nagovesti eventualne namere. U ovo doba godine, u svesti prosečnog čoveka, između asketizma, nudizma i egzibicionizma, izuzev jezičke, nema suštinske razlike. Barem ih tako tretiraju one specijalizovane institucije koje reaguju na dojave o ovakvim pojavama...

Međutim, u jednom je Željko nesporno u pravu. Zaista je ljudima malo potrebno za sreću. Barem ovom, ne malom broju njih, koji danas, ovde, "slave" januarovu nemoć. Sve dok traje monolog ćudljivog, nebeskog vagabunda, prinosiće sebe kao žrtve, njegovoj milosti.

Zanimljiv je, ili tačnije zadivljujući, taj poredak kojim se vode. Svako je od svakoga, čini se, jednako udaljen. U zoni pogleda, ali na margini glasa. Tako da i ako se nekome otme po koja suvisla reč, niti će stići prethodog, niti će sačekati sledećeg. Prećutni dogovor o ne narušavanju apsolutnog mira. Vakum umarajuće svakodnevnice. Bonus dan, izuzet iz kalendarskog računanja, koji nikome neće biti zbrojen u životni vek. Šta god...

– Mama, ljube se! Vidi kako se ljube. Vidi, pogledaj... – sasvim sigurno ovaj maleni anđelak nije ni svestan da je svojom glasnom opaskom, izrekao možda i najveći kompliment ovom i ovakvom danu. Što se u ostalima, gotovo, beznačajno podrazumeva, u ovom je svetački naglašeno. Ljubav! Pa i u svom najtelesnijem, najsirovijem obliku. Opet- ljubav! I u svakom bi drugom danu ta nepristojno ispružena ručica zaslužila prekor, ali danas ne. To je Amorova strela nategtnuta u srca to dvoje pred njom. Svih parova koje je Ada danas sakrila. U nekoj bi drugoj prilici po njoj tražili potaje i osame. A danas je cela, jedna velika potaja, u sred grada. Sve i da čovek stane na sred nje, opet se skrio da ga baš niko ne nađe. Doduše, takvo stanje svesti ne bi trebalo da bude alibi i ovima što se s fiziologijom i njenim potrebama bore, skoro, uz pešačku stazu, ali... Ako je već osama, onda je osama za sve. I oni se valjda osećaju bezbrižno otuđeni od realnosti, s tim što za njima ostaju trajni tragovi u vremenu i prostoru. U ovome drugom, naročito. Uverili smo se... nekoliko puta.

Voda je i dalje, beznadežno mirna. Čini se da bi je čovek, ukoliko se ikada oseti toliko bezbrižnim, moga pretrčati. Možda ova devojka što stoji tik uz prve, mokre belutke to zna. Možda je baš ona to nekada mogla. Niti je najlepša, niti je najzgodnija ali ima u njoj nečega prekrasnog, bestežinskog, što bi učinilo da voda ne zatalasa i ne zapeni kada uđe u nju. Prozirna je, ako se već rečju mora opisati tako što.

– Ne bih stvarno ništa da govorim... molim te izvini. Upravo sam zbog ćutanja ovde – načinili smo baš onu grešku koju muški rod od postanja čini: pita. Previše i prečesto.

A ona, kao i ovaj, ovakav, ovde, Bogom dan dan dogode se il postoje baš zato da nas liše sve težine reči. Al` čovek ko čovek, neopravdano i nadobudno smatra da je baš njemu dato pravo da tumači i ispoveda prirodu i sva njena dela.

Jednostavno bi i prođe još jedan blagi, januarski dan. Zbog čega je tako, ko zna? I ko za to još mari? Možda "ona" nešto više zna, ali nama to sigurno neće reći. Ada Ciganlija. Lakat zemlje nedođije, u sred gradske zbilje.

Dugo će se još, zasigurno, smejati s ovakvim danima, našoj zaludnoj ljubopitljivosti.