КО ЈЕ ВИШЕ ЛАГАО

Једна неуручена новинарска награда Удружења новинара Србије колеги новинару из Загреба, који је награду прво прихватио, а онда у последњем тренутку одбио да је прими, опет нас је, на неки начин, вратила у ратне дане током 1991. године. Опет се размењују међусобне оптужбе за "ратнохушкачко" новинарство, спомиње се "освајање слободе за медије" и "освајање градова", а све у контексту "моралних начела и људске савести". Као да су медији црква за такву врсту молитве и покајања.

Заправо, враћамо се на питање истине о догађајима из блиске нам прошлости, питање истине која и после толико година није иста за многе у Београду и многе у Загребу. Или још директније, враћамо се на питање: чији су новинари свих ових година више лагали?

Иако протоком времена разне траке разних снимљених разговора, тајних и јавних саветовања и састанака доспевају у јавност која је одједном изненађена, нико да се запита како ти корифеји истраживачког новинарства, симболи освојене новинарске слободе у својим срединама, годинама ништа нису ни споменули о свим тим тајним тракама и о ономе шта је на њима забележено? Није се знало? Ма, хајте.

Колико је новинара и медијских стручњака било ангажовано да би се неки филмски документарни материјал, који у тренутку почетка распада СФРЈ није био по вољи одређене републичке владајуће структуре, дакле да би се тај филм стручно компромитовао као "монтажа са наснимљеном сликом и накнадно додатим тоновима". Да би неколико година касније главни филмски јунаци тог истог документарца признали у својој средини да је све на филму била истина, да су они хероји и да треба да добију и одговарајућа одликовања, која ето још нису добили. А врхунски медијски стручњаци и њихове тадашње стручне експертизе? Ништа, ко се тога још уопште и сећа.

Много тога било је нечасно у новинарској професији у протеклим ратовима на простору некадашње Југославије. Наравно, лагало се доста, али није било ђавола само на једној и анђела само на другој страни. Јер, јако ме интересује шта је било са оном хрватском новинарком за коју се испоставило да је током рата у Хрватској тражила да једна јединица хрватских снага отвори мало ватру по Шибенику, да се за то одмах оптуже Срби, а она има ексклузивни извештај за свој медиј. Је ли реаговало удружење новинара у Хрватској?

Негде у јесен 1991. моје некадашње колеге из загребачког "Старта" објавиле су велики текст на две странице листа "Глобус", где су ме оптужили да сам "пилотирао ’мигом-29’ и бомбардовао Задар". Текст је рекламиран на насловној страници "Глобуса" са насловом "Новинар на злочиначком задатку". А моји родитељи живели су у Загребу. Да тужим лист? Ма, хајте. Када сам после неколико година запитао једног уредника "Глобуса", шта им је то са "мигом-29" требало и да ли су били свесни шта је тада значио такав текст, смешећи ми је рекао да су се "мало зезали на мој рачун", да им је то "требало ради тиража листа" и шта се ја секирам када су они "својевремено опалили и по римском папи, јер се није на време очитовао гледе агресије на Хрватску".

Информативна компонента део је борбених дејстава у данашњим ратовима, и то је узрок медијских манипулација. Ни један медиј у свету не функционише у бестежинском стању, нигде не постоји апстрактна слобода говора, прва жртва рата није само истина, већ и новинар, ратни дописник. Јер, свака се влада труди да у рату има апсолутну контролу медија, то је и начин да има подршку становништва. На Западу сматрају да када је земља у рату и новинарство треба да буде део ратних напора, а да су објективност и истина резервисане за време после рата. Да би се (свој) народ информативно убедио у легитимност неког рата користе се разне методе: синдром геноцида, демонизација противника у контексту "добро" против "зла", интервенција без ризика и хуманитарна интервенција... За време рата дискурс се своди на тактику контроле информација и на слике "чистог" сукоба савршене технологије и без људских жртава. Послератни дискурс је за све владе најпроблематичнији, јер се онда истина полако појављује у јавности.

Новинари су често жртве пропаганде, цензуре, својих заблуда, или предрасуда, притиска својих уредника, или политичара, свог патриотизма, или голих амбиција. Да ли им је због свега тога непријатно? Вероватно некима јесте. Да ли их је то компромитовало као новинаре? Није. Јер, колико су само медији на Западу лагали када је у питању било бомбардовање Југославије 1999. године? Много! Да ли неко на Западу данас осећа због тога неку грижу савести?